Crni rojevi koji se stvaraju niodkuda i udaraju mi u Misao. Ukopavam se sve dublje ali uspijevaju da me ruše. Kako? Šta radim pogrešno. Ne znam. Prestani. Prestani odmah! Rekla sam da prestaneš jebote! Jedan jak bljesak, i vidim. Napukla mi je Misao. Drobi se, iscrtava samu sebe linijama iza kojih čuči eho ambisa. Gubim se u zaglušujućoj tišini natprirodne buke, po ko zna koji put. Komadi mojih očiju se lome ovim pravilno iscrtanim linijama, koje krvare dubine niz lice. Dva pokreta, kapavični gutljaji, jedna riječ, i svi otrovi u grotlu mojih nozdrva i prstiju eksplodiraju, trepavično se rasprskujući u otvoren prostor koji me obavija, da se zamrznu u sekundi u vazduhu. Bujica novih rojeva da spere fleke prošlih. Neki višci riječi.
No comments:
Post a Comment