Da može da se umre od sramote, da li bih ja danas umrla od čitanja svojih prethodnih tekstova? Ne znam. Vjerovatno bih samo ostala nepokretna. Svi su se Hermioni sprdali, a nije Hermiona s kruške pala.
Volim da mislim da sam od tada svakako porasla. Da gledam svijet nekim pametnijim očima. A sada kada čitam prethodne tekstove i odmaknem se od sramote, shvatim da su i tada bili pametni, samo da se od sebe samog nekada mnogo teže disalo.
Sada je svijet ljepše mjesto, kada je adolescencija ostala iza. Dobro je što je gotovo, stvarno, kamen sa srca pada i Sizifu svaki put kada gurajući shvati da se pomakao pedalj, i da je razumio nešto novo. Dok se kamen gura - dobro je. Šta bi bilo da zadatka nema, da se iz njega nauči, čovjek bi samoga sebe poludio.
Dobro je što imamo školu, koliko god bila arhaična, teška, neprilagođena, dobro je što imamo školu. Naučila nas je da posle teorije mora da se radi zadatak. Nije ni škola kriva što ne umiju sa njom, nije škola kriva što ne sarađuje sa porodicom, ni sa djecom, ni sa zajednicom oko sebe, svi smo krivi malo. Ali najviše je kriv sistem brzog zadovoljstva i brzih rezultata, koji ne ostavlja prostora najboljima da zasijaju na vrhu, u svoj kompleksnosti i dubini svojih znanja i vizija, već onima, nadajmo se bistrim, brzih ishitrenih postupaka, jednostavnih problem solvera, koji su trebali da rade u industriji a ne u obrazovanju, posebno ne na direktorskim pozicijama, i posebno ne sa djecom.
Krivi su i roditelji. Krivi su i roditelji jer svoje lekcije ostavljaju na teret svojoj djeci, ne razumijući da djeca imaju svoje nove lekcije, i da su roditeljske savladali roditelji upravo da bi oni mogli da idu dalje. Krivi su roditelji što su ikad ikome tražili sve petice, i stvorili posebne logičke zablude da se u životu uopšte mogu imati te odvratne sve petice.
Dosta za danas, pametna glavo.
