Cause all of the stars are fading away, just try not to worry, you'll see them some day...

"Piši. Otkrij mi se. Pomozi mi da shvatim šta si to ti."

Rodjena u pogrešnom gradu, u pogrešnom vremenu. Svet je avangardan za mene, ali ja sam već bila avangarda za svet u vremenu u kojem je trebalo da se rodim. Bila sam samo neobičan prizor u Parizu u bel epoku, ali zato potpuno uobičajen u dvadesetim. Bila sam svakodnevnica i u Londonu šezdesetih godina. Mogli ste me naći na travi, negde na Pikadiliju pored Temze, ili Vudstoku...
Ali sve to nije ni bitno na kraju zar ne? Možda sam to bila, ili trebala da budem, ali eto. Nisam.
Zapali smo tu gde jesmo, nekim okrutnim plesom bala čija muzika nikada ne prestaje da svira. Samo utihne ponekad.
A sve te dimenzije vremena i prostora? One nestaju. Tope se i postaju tvoj zagrljaj u koji uranjam. Vreme ne postoji, ne postoji svet, ne postojim ja. Postojimo samo mi i ti trenuci u kojima smo večni...

Maybe the Wolf was in love with the Moon, and each month she cries for love she will never touch...

Vazduh golica mirisom zrna prašine obasjanih suncem, mirisom topline. Jedan retko divan sunčan dan. Ali Sunce je umrlo noćas, kao na kraju svake tregedije. Nebo se presvuklo u crno da mu oda počast. Visočije je večeras, barem za dužinu trepavice; to nebo. Mesečeva svetlost se razliva preko svetlosti zveda, i malo krije njihov sjaj. Nikada namerno, naravno. Svod je okrugao noćas. Mora da se mnogo divi Mesecu, pa poprima njegove odlike. U ostalom, ko ne bi želeo da bude kao Mesec? Dok mu njegova nesudjena draga, onda kada je najlepši, peva i plače cele noći, zbog rane, koja nikada neće i ne može postati ožiljak, jer se otvara iznova i oznova. Ona mu zavijanjem peva najlepšu i najtužniju baladu na svetu. Proisteklu pravo iz njenog srca, prolivenu preko njenih očnjaka u kojima se on ogleda. Neponovljivu, i ne shvatljivu za nevernike.

Večeras ću poverovati čak i ako kažeš "Biće bolje". Večeras moram da verujem u bilo šta da bih preživela.

Uvek mora da postoji neko svetlo na kraju tunela da bi smo znali gdje je zapravo taj kraj,
Ali šta kada se tunel završava u mraku? Da se držimo za onu nadu koji vidimo na kraju? Koju nadu? Šta se dešava kada ne vidimo ništa za šta možemo da se držimo? Za šta da se to držimo u potpunom bezdanu?
Za prazne odjeke u crnoj tišini. Za odsjaje oka, za toplinu daha.
Za prst pred nosom. Jer to je jedino što imamo. Trenutak sada, i trenutak posle. I to je sve. Jedino stvarno imati. Tako je danas... Trenuci. Sada. Jedino oni.
Ali treba izdržati. Treba izdržati putovanje u ništa, u beskraj. Bez cilja. Tako užasno naporno. Previše za jednu slabašnu dušu poput moje. Kao da hiljade i hiljade oblaka radioaktivne prašine pada na um. Pritiska ga. Puknuće.
Upomoć.... Vrištim. Ne čujem se. Ne čuje me niko.
Gde da nadjem spas? Ne mogu ovako zauvek. Treba mi kanap. Očajno mi treba kanap za koji mogu da se držim da bih mogla da se opustim dok ovako šetam po ivici litice. Jer, ovo...? Ovo je pakleni marš.
Strah me je. Preznajam se od ogromnog napora koji ulažem da održim ravnotežu u mislima. Jer ako samo jedna prevagne na pogrešnu stranu, biće do sledećeg života. Litica zamara. Hodam čvrsto, pazeći na svaki korak, i to najviše i boli. Ali ona je tu. Proganja. Lomi svaku moju misao na pola i ubacuje otrov u njenu samu srž.
Očajno se hvatam za svaki konac na koji naidjem i ispustim ga čim shvatim koliko je tanak, koliko je slab za moj um.  I da može da pukne svakog trena i gurne me u provaliju. Bacam tamo svaku lažnu nadu da ona ne bi bacila mene. Jer, itekako je u stanju da uradi isto.
I trenuci su postali predugi i konačni. Šta se desilo sa njihovim beskonačnim treptajima...
Ne mogu. Pustite me da odmorim. Ne mogu više.

And she will be loved...

Osmeh mi je slomljen. Zaista jeste. Pokušavam da pokupim komadiće i da ga sastavim, ali sam previše umorna za to.
Svaki moj atom trenutno teži raspadanju. Sve je dobro, okej.
To me ubija. Treba mi neka krajnost. Ne mogu ja ove proste, prosečne stvari. Bilo bi divno kada bi to bila pozitivna krajnost, jelte, da ne izazivam Sudbinu sad.
Imam osećaj da će nekako sve da bude bolje kad se završi tromesečje. Pritisak me guši. Prevelik je čak i za mene. I sa svake je strane. Možda zato i mogu da guram ovako. Jer da je samo sa jedne, odavno bih bila odgurnuta jako daleko. Ovako... nemam kud.
Ovaj "papir" ovde, je moja jedina sloboda. Samo ovde mogu da se ponašam u skladu sa sobom. Bez granica.
I čekam novembar. I čekam pljuskove. Čekam je da mi dodje da me grli i mazi svaki dan, jer ona je moja ljubav. Kiša.

Broken dreams and silent screams

Neki mali stan u nekom velikom gradu, u tom stanu krevet, van stana kiša. A u tom krevetu uzdasi, zagrljaji i poljupci.
Ništa me nije toliko lepo rasplakalo kao jesen koja mi je hrlila u zagrljaj kišom. Neljudski lepa kiša koja nam dopušta da hranimo duše njome.
I pravim se da nisam mrtva dok gledam nebo u oči.
Imaj milosti sa tim rečima.
Gde si? Ne čujem te. Glasovi koji ćute i tišine koje pričaju.
Ne osećam te. Izgubila sam te negde izmedju pljuskova.
Sve počinje i završava se krikom tišine.
Sećanje, živote.
Život, ljubavi.

Muzika je ponekad samo tišina koja gori

I napijem se vode pre nego što se izvrištim
da mi odjek duže traje.
Jer svakom sekundom koju slomim vriskom,
mičem po jedan gram tereta iz srca
jer ih otkucaji ne otresaju koliko bi trebalo.
Svaki momenat koji nije proveden pored tebe
je protraćen momenat

Propao otkucaj.
Lome me. Izjedaju me.
I nema me onda kada nemam tebe.
Jer ti si da nedostaješ meni.
Ali na kraju čekanja su zagrljaji. Zbog toga i vrede.

A do tada se ušuškaj izmedju mojih redova

I ostani tu.

"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci..."

I plovim kroz život,
sve sam dalje i dalje od kopna.
Na površini okeana izmaglica.
Ponekad vidim neki brod tu i tamo
i na njemu neka nepoznata lica.
Al ima jedan brod,
belih jedara koja režu oblake,
što ga primetim kad god da prodje..
Pomorci zaglavljeni na njemu
od ogromne gladi za strašću
gutaju jedni druge zagrljajima,
napajaju se pogledima,
nadražuju čula ukusima reči koje razmjenjuju tišinom.
Jer jedino ih je tišina i dostojna…