Zarez koji je htio da postane tačka, i tačka koja je sanjala da joj se pridruže još dvije...

-Mihailo, pa šta sam ja tebi?
-Pa nisi mi ništa, a nisi ni svesna koliko toga možeš da budeš...

Ponekad, zatvorenih očiju vidim
mali stan pod kišnim londonskim nebom, pun mirisa dva jesenja života isprepletana u njemu. 
Čujem šuškanje zgužvanih čaršava. Ispod jastuka su snovi koje ćemo sanjati zajedno.
Iz nekog čoška dopire melanholija bluza, dok su naše nade sklupčane tik pored nas, na dohvat trepavice. Ispod široke košulje koža s buni ledenom dodiru, ali ga uprkos tome dočekuje s ogromnim uzbudjenjem. Lice ti krasi samo osmeh, Ne znam da l' se to smeškaš ovom trenutku ili mom budalastom snu koji ga je stvorio. Gledamo filmove jedno drugom u očima, ubrzani snimak svega što smo prošli i svega što nas čega. Ćutimo jedno drugome, i ponekad razmijenimo po koji uzdah.
Volim taj pogled, tu sreću koja sija u njemu, tu ljubav kojom me gledaš. Ne sjećam se da si me pitao smiješ li da te ovoliko volim. Šapućeš mi. Dodirom. Pogledom. Bluzerskom promuklošću.
Zagrljajima lomimo kazaljke da zavaramo vrijeme da ne postoji. Uspješno. Jer, vječnost nas prožima do poslednjeg atoma...
Dva oka, hiljadu iluzija. Tišina zavarana pisanjem...

Po jedno čekanje svakom.

Ćutali smo jedni drugima u oči
i u njima prepoznavali slike zajedničke budućnosti
od koje nas je razdvajao samo blijedi pramen vremena.
Mirisali smo zimu koja je isparavala iz nas,
grlili se pogledima punim odsjaja snova
koje smo ispleli te godine
i čekali ih da nam dodju tiho, i sjajno.


Srećan je onaj čovjek koji ima šta da čeka.