is that a hint of accusation in your eyes?

Jedan korak ka spolja. "Zeleno, volim te, zeleno?" I onda ponovo korak nazad. Suvišan ti je taj uzdah, ali eto, nek' ti bude, stvore. Dozvoljavam ti, dozvoljavam ti jer pametniji popušta. Ti blijeda, satenska sjeno.

Crni vrag me ponovo nagoni da začepim prstima nozdrve. A onda ja slobodne palčeve stavim i na alveole, iz poštovanja. Smiješna je to rabota. Staviš sebi plastičnu kesu, onu najobičniju svijetlo plavu plastičnu kesu za trgovinu, staviš je sebi na glavu, pa provučeš ruke, i navučeš do koljena. Možda bi mogla i do članaka, ali onda već rizikuješ da pukne. Udahneš duboko, omirišeš plastiku vrhom lijevog očnjaka.

Smiješna je to rabota.

A krapovi svuda plivaju, strašni, brkati i glomazni. Gadne, masne ribuljine. Skoro da ti se mili da ih zamišljaš kako cvile na ulju, kako urlaju dok im se krljušt zapijeca i nestaje na obruču tiganja. Džabe sad predeš, ribo, ne ponašaj se tako, komično je.

Oh! Šta bi? Opečeš se na svoju ringlu. Odeš u čošak, cviliš satima obmotan oko ruke sopstvene, ruke tuđe. Nema mnogo razlike, ali bi u svakom slučaju dušu prodao samo da je ruka prijateljska. Da te pogladi po glavi, namjesti ti pramen iza uveta. Da ti obujmi konturu obraza zagrljajem dlana. 

What do you want from me?

O piscu i pisanju, Kiss

Čovek postaje pisac upravo zato što je izabrao da kaže izvesne stvari - svoju tragičnu usamljenost, svoje očajanje - ali on je tada, u tom trenutku tragičnog izbora između pisanja i akcije još samo kandidat za očajnika ali ne još i pisac, i on veruje da je pisanje dostojna zamena egzistencije i da ima neki viši smisao.

Pisac se postaje tek kada se shvati onaj drugi deo sartrovske definicije: da pisati znači reći stvari na izvestan način, da je pisanje zapravo traganje za sopstvenim identitetom!

Danilo Kiš, „Gorki talog iskustva”