Noć je. Kišna, posle nedjelju dana saunskih vrućina nad gradom. Dvadesetdrugi je avgust, četvrt je sata do četiri ujutru. Imam potrebu da napišem i tačno vrijeme, sebi da potvrdim na neki način, sebi da povjerujem. Kao da bi me sama slova slagala sjutra dan.
Dakle, noć je. Još malo do zore, dani se talože u noći sve brže, svjetlosti u mrakove.
Nošena vrelim, ljetnjim, talasima džeza uzavrela, podivljala ruka požude za tobom, se plete oko delikatnosti ljubavi. Čekamo zimu. Zajedno čekamo zimu i sve prljave bluzerske noći po zadimljenim pabovima uz godinama duge nizove poljubaca. A, možda i satima.
U noć dvadesetidrugog avgusta: u noć, zamalo zoru, ja te imam već... pa već petnaest dana. Skoro sam prestala da se budim i kopam po slojevima sebe da bih bila sigurna da nisam sanjala sve to.
Dame i gospodo porotnici, on je. Krajnost, Radost, On. I nije ovo nikakva priča, ni najmanje. Ovo je ispovjest. Meni stvarna dovoljno da nakon petnaest dana mogu da je sastavim na ovom 'parčetu papira'. Meni dovoljno stvarna, možda i više nego što mogu da apsorbujem i ne odbacim. A vama; šta je ova ispovijest vama osim jedno parče papira jedne bezlične, ili bolje anonimne duše. Kako je vama ovo stvarno? Pa možda je u tome i čar. Draž poznavanja nepoznate ličnosti bolje od bilo kojeg lica koje ona sreće svaki dan, ili koje makar sreće. U tome je istina.
U zamalo zoru dvadesetidrugog avgusta dviječetrnaeste, ja patim za njim. Moja duša žudi, moja koža priziva. Nedostaješ mi Radosti. Velika je praznina ovaj prostor koji ustupaš, a čemu ga tek ustupaš, eeh. Kauču. Filmu. Dukserici u koju zagrnjurim lice prije nego što legnem. Jastuku koji obrglim nogama dok pokušavam da zaspem, terući znojave butine jednu o drugu u velikim sparinama neprospavanih noći. Ne ostavljaj prazninu oko mene, dođi, ugrij me. Zapali me, ne bi ti bio ni prvi ni poslednji put.
Ljubav ispisana jezikom požude; gasim riječi polako jer su nemoćne pred crnilom noći, pa gasim i ovaj dan. Do nekog sledećeg nepodnošljivog željenja, M.
Dakle, noć je. Još malo do zore, dani se talože u noći sve brže, svjetlosti u mrakove.
Nošena vrelim, ljetnjim, talasima džeza uzavrela, podivljala ruka požude za tobom, se plete oko delikatnosti ljubavi. Čekamo zimu. Zajedno čekamo zimu i sve prljave bluzerske noći po zadimljenim pabovima uz godinama duge nizove poljubaca. A, možda i satima.
U noć dvadesetidrugog avgusta: u noć, zamalo zoru, ja te imam već... pa već petnaest dana. Skoro sam prestala da se budim i kopam po slojevima sebe da bih bila sigurna da nisam sanjala sve to.
Dame i gospodo porotnici, on je. Krajnost, Radost, On. I nije ovo nikakva priča, ni najmanje. Ovo je ispovjest. Meni stvarna dovoljno da nakon petnaest dana mogu da je sastavim na ovom 'parčetu papira'. Meni dovoljno stvarna, možda i više nego što mogu da apsorbujem i ne odbacim. A vama; šta je ova ispovijest vama osim jedno parče papira jedne bezlične, ili bolje anonimne duše. Kako je vama ovo stvarno? Pa možda je u tome i čar. Draž poznavanja nepoznate ličnosti bolje od bilo kojeg lica koje ona sreće svaki dan, ili koje makar sreće. U tome je istina.
U zamalo zoru dvadesetidrugog avgusta dviječetrnaeste, ja patim za njim. Moja duša žudi, moja koža priziva. Nedostaješ mi Radosti. Velika je praznina ovaj prostor koji ustupaš, a čemu ga tek ustupaš, eeh. Kauču. Filmu. Dukserici u koju zagrnjurim lice prije nego što legnem. Jastuku koji obrglim nogama dok pokušavam da zaspem, terući znojave butine jednu o drugu u velikim sparinama neprospavanih noći. Ne ostavljaj prazninu oko mene, dođi, ugrij me. Zapali me, ne bi ti bio ni prvi ni poslednji put.
Ljubav ispisana jezikom požude; gasim riječi polako jer su nemoćne pred crnilom noći, pa gasim i ovaj dan. Do nekog sledećeg nepodnošljivog željenja, M.
