23.5.2014.

Ispada mi inspiracija kroz oči. Riječi su mi oguglale, ostarale. Zaboravljaju same sebe pa se ponavljaju. Možda mi je život gladan. Možda treba da ga pothranim da bi mi misao bila u miru sama sa sobom. Pokušaću. Pokušavam. Ne uspijevam. Gušim li se u pokušajima ili neuspijevanju, ne znam. U čvor sopstvenih misli zapetljavam se sve više. Toliko toga želim da kažem, a nešto mi se ne da. Nemam daha, nemam slova. Pokušavam. Pokušaću. Već sjutra, obećavam, pokušaću.

20.5.2014.

Zaglušujući pulsevi koji mi iznutra udaraju o lobanju. Bum. Bum. Bum. Suvo drvenasto kucanje u tvrdo. Akordi gitare koji je miluju spolja. Vlažni topli udarci.
Cijepa mi se čelo na pola.

“Piglet sidled up to Pooh from behind. "Pooh?" he whispered. "Yes, Piglet?" "Nothing," said Piglet, taking Pooh's hand. "I just wanted to be sure of you.”

Čitam sopstvene priče o prošloj sadašnjosti vanvremenskih voljenja.
Najveću ljubav koju je ikad iko nekome mogao da da, neka tamo ja sam dala, nekom tamo tebi. Najljepše uzvraćanje ljubavi koje je ikad iko nekome mogao da da, neki tamo ti si dao, nekoj tamo meni.
Gorim vatrom koja i mene samu proždire. Pretvaraš se u pepeo sjećanja protiv moje volje. Gori. Peče. Ne mogu. Borim se. Udišem poslednje ogorele fragmente bjeline, da spasim dušu koja je ostala, i gleda kroz njih. Natapaju se crvenom, glogoljavo mi se kotrljaju uz vene, nagrizajući ih iznutra.
Nama je vrijeme, izgleda, stajalo predugo.

No buses

Grlim ovu rupu u plućima, da mi bude lakše. Ljušte mi se zakržljale, osušene ivice. Crno olovo kapa iz nje, guši me, dok mi teške kapi padaju na dah i poklapaju ga. Povlače niz ambis crnim, vlažnim kandžama koje mi klize niz istruljeno grotlo. Provirim ponekad iz ove cijevi da vidim nebo.
Više ne mogu ni da nađem riječi koje nisu tijesne za moj pogled tebi. Klizim u sve uže i dublje slojeve jastuka, pritiskam ćebetom grudni koš svakim atomom iznurene snage koji mi je preostao, da spriječim ovaj grumen olova da se izliva.

Limbo 24.4.

Crni rojevi koji se stvaraju niodkuda i udaraju mi u Misao. Ukopavam se sve dublje ali uspijevaju da me ruše. Kako? Šta radim pogrešno. Ne znam. Prestani. Prestani odmah! Rekla sam da prestaneš jebote! Jedan jak bljesak, i vidim. Napukla mi je Misao. Drobi se, iscrtava samu sebe linijama iza kojih čuči eho ambisa. Gubim se u zaglušujućoj tišini natprirodne buke, po ko zna koji put. Komadi mojih očiju se lome ovim pravilno iscrtanim linijama, koje krvare dubine niz lice. Dva pokreta, kapavični gutljaji, jedna riječ, i svi otrovi u grotlu mojih nozdrva i prstiju eksplodiraju, trepavično se rasprskujući u otvoren prostor koji me obavija, da se zamrznu u sekundi u vazduhu. Bujica novih rojeva da spere fleke prošlih. Neki višci riječi.