" A Mihailo, šta sam ja tebi? "

Једна од мојих највећих жали је што сам те именовала. Што те не задржах за себе само. Из којег си ти свемира. Шта је корак даље са тобом? Гдје идемо то ми, а радости? Шта нам је још остало у ове двије године. Можда и годину, не кажем, али ипак треба оставит све то иза себе да би се живјело како доликује. Како желимо да живимо.
Дакле, хајде да размотримо све опције. О овоме ће се једном морати причати наглас.

Сад овдје читам себе саму, и схватам да сам се, да ме је неко, нешто, осудило на тебе, много прије но што сам ја тога била свјесна и у примјесама. Проклела. Прије читавих годину ипо. Коме би пало на памет да ћу дочекати да себи поставим то апсолутно исто питање.

Staroj ljubavi

otprilike 9. mart

Posle toliko vremena u tvojoj pojavi i dalje nalazim spokoj. I dalje pamtim tvoj miris, i meku blago hrapavu boju tvog glasa. Jednom je, bješe li Charlene, ili Halema, možda i Carol, ali sigurno ne Diane, pitala Četa: Oh Chet, how do you stop loving someone? You don't. Rekao je istinu, you don't. Osim ako ne zamrziš, što je zapravo iznutra prevrnuta ljubav.


18. mart

Htjela sam da ti pričam još ranije, ali evo, pohvatah se sa sobom tek danas. Tu je i dalje. Još nije došlo do toga da treba da boli, i da se grade zidovi od svih budućih. Na kraju, (kao i napočetku) izgleda mi nemoguće da ga odagnam iz svog života, kao da nemam tu opciju. Kao da sebi ne mogu da kažem Voljno! Nema. Ne postoji. Nema mrdanja, ne da, i to mi vjerovatno i odgovara. 
Izvini, ovo je samo moje ispunjavanje starog, naboranog, ali očigledno i dalje živog poriva da ti kažem sve, Jeseni moja.

У Београду изумиру џивџани

Сви су мексички бизони помрли. А мислило се да ће тло вјечно подрхтавати под снагом копита њихових. Мислило се да ће се о њиховим џиновским тијелима вјековима ломити снажни вјетрови. За тебе се то мислило није. Рекли су да ће тебе први јак вјетар скренути на другу страну, далеко од мене и путева мојих, да ћу остати у пустињи сам и тебе жедан. Ниједан ми те вјетар однио није. Гаврилов метак убио је четри највећа царства. А мислило се да он неће ни опалити. У животе своје су се главешине заклињале да тај метак зли "конквистадори“ неће ни осјетити, да ће рана брзо да зацијели, да су бесмртне непобједиве империје! За нас се то мислило није. Рекли су да ћеш ме без оклевања упуцати, да ми живот жалити нећеш и да ћеш смрт моју као твоју побједу славити! Плачним си очима у мене гледала кроз нишан, али обарач ниси повукла. Тунел лежи под водама Ламанша још од прије мог и твог рођења и спаја два неспојива свијета. Мени нису вјеровали да ћу урадити исто. Нису ми вјеровали да ћу од нити паукове мреже, коју си ми са далеких обала слала, исплести од сваког моста чвршћи коноп и по њему неустрашиво ходати према теби. Рекли су да ћеш ме гурнути у дубоку плаву воду и смијући се гледати мене, несрећног дављеника. Ти си ме на половини пута за руку ухватила и спасла ме пада у вјечито ропство морских богова. У Београду изумиру џивџани... Гладни и промрзли по плочницима падају чувари најстаријих тајни овога града. Распјевани стражари се разбјежаше под тихом хајком издајничке руље. А мислио се да је њихов блуз у парку пјесма бескрајна. За тебе и твоју пјесму нису тако мислили. Рекли су да ћеш брзо заћутати, да ће се пјесма претворити у несносно грактање, да ћу од тебе само о патњи слушати, елегије ће се ређати, а ја ћу пући од јада, кљуном ћеш ти моје име на надгробну плочу уклесати! Ти си ми најљепшу пјесму испјевала. Из тамнице гледам у правцу твога неба. Гледам и бринем се да ли те је сакрило од јаких вјетрова, смртоносних метака, дубоких плавих вода, јата птица које иду ка сјеверу, тужних пјесама и тужнијих мисли... Тако загледан у одраз твог лица на пространом плаветнилу, питам се: Када ћемо ми нестати? Док у Београду нестају џивџани...

Ђорђије Ђ. драги колега.