Jer sve što ljubimo stvorili smo sami

Dragi,
Tražim te prstima po praznom, napipavam hladnoću. Fali mi tvoja toplina koju nisam grlila, i tvoj glas koji nikad nisam čula.
Jer, šta je tišina bez odsustvo muzike . . .
Dragi, moram da te stvorim, Dragi.. Treba mi malo muzike u ovom tihom životu. Da pređemo univerzume, i vremena, da ih progutamo toplinom tvoga zagrljaja. Da mi kažeš ono za šta više nećeš imati priliku. Požuri, prije nego nestaneš i ostaviš mene, jedno usamljeno čudovište kome treba neko koga može da voli. Požuri, progutaj me osmijehom poslednji put, pa da mogu mirno da se udavim u sebi samoj.
Pomozi mi da te stvorim i uništim u istom trenu.

Staring at the ceiling in the dark, same old empty feeling in your heart

Dan je roba bez garancije, nema popravke ni vraćanja.

To što sam provela vikend kući govori o mom neuspjelom socijalnom životu kao humanoidne podjedinice.

Praznine me gutaju, sve crnji mrakovi uspavljuju. Probudila sam se jutros sa osjećajem beskrajne usamljenosti. Doručkovala sam, popila kafu, i nizala sat za satom. Prepuštala se truloj kolotečini dana da bih se posle žalila na nju. Strašno je koliko se žalimo na prazninu, a ništa ne radimo da spriječimo da postanemo ljušture. Pored mjerenja pritiska, vida, i provjeravanja grla, treba uvesti i mjerenje stepena raspadanja na sistematskom. Možda bi se tako spriječila neizbježna invazija zombija. 

Češkaju me neke misli po glavi, kojima za sada uspješno bježim. Iskreno, čudi me da sastavljam ovako stabilne rečenice. Ovo više liči na izvještaj Preživjelog apokalipse, nego na izliv jedne svakodnevne mene u obliku dana u kojem živim.

Sve one varke, one sitne promjene ne pomažu više. Došao je red na nešto krupno. Samo je još ostalo da vidim šta. Da počnem od svakodnevnog društva gomila i gomila ljudi pored kojih sam i dalje sama? 

Da se zavole najviše; Oni što se znaju najmanje.

"Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

...

И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је изговорила
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било."

                                                               
                                                      М. Бећковић