"Ne daj se pasjim sinovima i bori se, Borise Davidoviču, nećeš valjda pokleknuti pred pasjim sinovima!" - D. Kiš

Moja lična tragedija

Zaboravila sam da pišem! Ili se tako makar činilo juče. Zaboravila sam. Nagomilavala sam riječi samo u smisleni red, oduzela sam im svaku ljepotu, život. Strašno. Ne mogu to da prihvatim. 

O ćirilice, moja ćirilice... I tebe sam zapostavila. Pisala sam sporije no obično, morala da razmišljam o svakom slovu. Šta mi se dešava pobogu...

Profesorka, zaboravila sam da pišem. Nemojte da mislite da je zbog tog jednog eseja tačno da sam zastranila. Nemojte. Vi ste krivi, uostalom. Tema je bila užasna. Nisam mogla ni na silu da nadjem inspiraciju, što od straha, što, eto, Vašom krivicom. 

Ali molim Vas profesorka, nemojte sad da pomislite da ste ipak bili u pravu.

Naposletku

A ja mislila da ćeš u po' reči stati i da se nećeš osvrtati nikada.
Proklinjem taj Beograd u tebi tako često, proklinjem i Skoplje tako, mada njega dosta manje. Svi tvoji gradovi često isplivaju iz tebe. Ne samo oni čije gene imaš, nego i oni koje si prisvojio dok si im šarmirao ulice.
Izvini. Pretjerala sam. Stvarno sam sasula previše gluposti. Izvini što sam pominjala, izvini što sam ti sručila sve na pleća kao da i onako ne nosiš dovoljno. Kaže zašto ne možeš samo da me voliš, samo to. Pa, ne znam, ali pokušaću. A to samo je mnogo posla, mnogo mnogo posla. Kažem nadam se da sam ja njena noćna mora makar upola koliko je ona moja; a ne ljuti mi se. To je sve jer te volim.
Prelila sam, prelilo je. Krv vrela svega sedamnaest godina. Prelio je. Voljeli smo se iskreno, nježno. Voljeli smo se poljupcem u vlažnu jagodicu, u kap na nosu.
To je bio još jedan od onih momenata za koje se u sebi nadam da nas je neko krišom slikao ili crtao, ali na kraju se uvjek ispostavi da nije niko.

Voljeću te samo.

Poražena sam

Rekla sam: Tamara upomoć! a nisam zapravo rekla. Znate, kad god je tražim po hodnicima počnem da pjevam ko mi tebe uze Tamara, nesvjesno krajnje, po automatizmu nekom.
Osjećam se loše što postajem zavisna od Tamare, mislim ipak je to samo Tamara, oh bože...
ohh.. kako sam samo umorna.
Nije mi trebalo, toliko toga mi nije trebalo. Mislim da je ovo čak blaga bespomoćnost. Ponovo na početku. Došao je ponovo do nekog zaključka, iskopao je neki osjećaj iz malenih dana iz glave, ali... kako on priča o tome.. Pa, kako on priča o tome!!!
Konkavno sam tužna, paralizovana. Previše on postoji bez mene, a premalo ja bez njega. Ili mi se makar čini tako...
Težina ove ljubavi me ugnjetava, gazi metalnom cipelom. Previše toga što ne mogu da ponesem. Zadišem se. Izdahnem. Umorim.
Poražena sam. 

13./14. 12.

Pretvaranje. Maske. Tuđa lica. Nedostaci. Gubici. Nadanja.
Ljubav.
Sve se svodi na ljubav, i životne struje.
Ne opirati se.
Samo se ne opirati.

Priča o jagodi koja je htjela da postane višnja

Rečeno je tebi, nažalost

Nagriza mi dušu grubost tvojih riječi. Dugi redovi suza samo čekaju da krenu.
Kako možeš?
Smiješ jer ti je moja slabost dozvolila, ali kako možeš?

Eto, mislila sam da ću imati šta da kažem, ali izgleda nemam.
Eto, nadala sam se da ću imati snage to da kažem, ali,
izgleda nemam.

When the hurt is over 
maybe
maybe love will flow