Vatrene kiše

Kada je otišla ponela je sa sobom sve kapi kiše...
A ja sam živela samo pljuskovitim danima.
Ponela je svu vatru,
ponela sve što miriše
na proleće, leto, zimu i jesen,
na nju, i onako kako je samo ona znala.
Ponela je moje srce daleko
i bacila ga negde po pljusku u okean.
I sad ja jedino osećam,
jedino znam,
da više nikad neće šetati neko
sa mnom po pljusku kao što je ona šetala.
kao što je samo ona umela.
U njenom životu postojali su mnogi,
a ona je za mene bila jedina..
Jer, moji su uslovi uvek bili strogi
i još nikada nisam upoznala nekoga ko ih
tako dobro ispunjava
kao što je to ona radila...
I bez njene vatre i kiše
više nikada ništa neće biti isto.
Više niko nikada neće moći da miriše
na ružu.
I od tada sam upoznale mnoge ljude koji vole kišu...
Ali niko nikada nije pričao kao ona,
pevao kao ona,
slušao kao ona...
Niko tako dobro nije hodao po nekim rosnim stazama
po mojim i tudjim glavama
kao što smo mi radile.
Po vatrenim kišama.
I niti će ikad.
I ko god učini da se njena stabljika savija
videće da se ona svaki put ispravi,
sve viša, još mirisnija.
I sve one sne što je snila,
što mi ih je pored reke pričala,
nadam se da je svaki u stvarnost pretvorila.
Da je pobegla od sopstvenih i tudjih lanaca
da slobodno krstari svetom,
kao nebom lastavica.
Nadam se da i dalje veruje u Petra Pana
vile, i izgubljenu decu koja su našla dom..
Svakog dana sve rumenija,
sve lepša i smelija,
Izgubljeno dete, od života nadjena.
Srećan rodjendan,
izvini...
Volim te, Marija

Kandže

Blijedo lice, koža. Vječita mučnina... Ko zna kakva je bolest upala u mene i koliko davno.
Ko zna šta je upalo u mene i koliko davno...
Šetka se ova misao mojim umom već neko vrijeme, i odbija da se zaustavi dok ne izazove mučninu. Ali, niko nikad nije pokušao da me izleči, da istera bolest, da istera demone koji tu čuče...
A bolest? Nije meni to što vidim, osećam, kako me iz dana u dan sve više izjeda, koliko joj dajem,
koliko nestajem, nego to što boli kao da sam djavo kandžama stiska svaki moj organ. Srce najjače, želudac najviše...
Davno izgubljene čeljusti, koje gore od kiseline nagrizaju sve iznutra, ponovo su tu.

Apokalipsa

Ljudi su kao hologrami. Njihov um je lavirint, oni su lavirint.
Njihovi najmanji delovi su lavirint. I vrlo lako se igube sami u sebi...

Čudno je to...
kako pogled na svet može da se promijeni tako brzo..
kako pogled na tragediju, kraj svetu do tada znanom, može da se promeni još brže
Samo ako se daleko zaluta.
Onaj prvi nalet, okidač apokalipse
je beli konjanik,
on se uvlači pod kožu, stvara nemir
stvara sve agonije koje slede
čini ih toliko vidljivim da patimo i pre nego što one stvarno dodju
antihrist.
odmah nakon njega
u brzom galopu
stiže crveni konjanik: Rat
Salje talase vrućine i nalete besa
na svakoga osim samog sebe
pokretača apokalipse...
Strašniji je od svih ostalih zajedno
jer pobrčka um
tjera na borbu protiv saboraca, umesto protiv neprijatelja
Zatim polako
sa nekom jezom u njegovom iščekivanju
s svesni da će doći
medju svet pristiže Glad, crna kao noć
želja za igubljenim, pohlepa za onim što je bilo pre.
Do uma stigne koliko je pre imao,
i koliko je igubio...
I na kraju, dok duša pati za svime što je sama sebi oduzela
u toj kobnoj greški koju je počinila i za koju sada ispašta
na zelenkastom bledunjavom konju
nju opseda Bolest..
Duša trune, polako, bolno
gubeći i ono malo što joj je ostalo
pateći za onim što je igubila..
Ali iako je odavno mrtva, ona trune i dalje
i njeni poslednji atomi se raspadaju,
i njeno Ništa se i dalje raspada...
Čudno je to...
Apokalipsa je odavno prošla..
Još onog trena kada je greška učinjena..
Ovo je samo pakao
A ulaznicu je rezervisala krvlju još onda kada je zgriješila.
Jahači su joj samo prokrčili put.
Ali, nije na nama da ih krivimo...
njima je to bila fusnota u ugovoru s Bogom.
A ona? Ona sama je dijelom svoja četiri jahača...

O noževima i ljudima

I uvjek novi nož,
a ledja ista.
Oštrica sve veća i veća
ljudi sve manji i manji...

Olovne suze

Svakog jutra, pri prvom otvoranju kapaka
zapitam se
Kakav će lanac na mene danas da bace? Sa čim to još mogu da me okuju?
Da me privežu za njihove tužne male, prazne živote
ostavljajući moj da me čeka sa druge strane rešetki...
Ali idu dani, i vremenom uspem da se oslobodim nekih lanaca
sad jedino šta bacaju na mene jesu olovne reči...
Ponekad promaše, i dobiju revolt, zakucavanje, slomljeni jezik.
Ali vrlo često pogode, i to pravo u srce..
I baš kao njihove teške, olovne reči, koje se gomilaju u ovoj korpi za otpatke u mojim grudima
niz moje trepavice teku olovne suze
kada pukne okov koji ih drži...
A uvek tu ima neki. Oni su ih stvorili; oni su ih učili da se stvaraju.
Oni su me pretvorili u čudovište, uprljano, uraslo
u svoja sopstvena čudovišta,
a i ta čudovišta imaju svoje okove...
Možda... ako isteram napolje dovoljno suza
možda one uspeju da ih polome...
Olovne suze,
za olovne okove.

Stranica iz dnevnika

I znaš... boli kad tako svijet misli da voliš druge više..
nisam ja sujetna, ali sve te slike, sva ta sranja
sve to što si mi prećutala...
to prijatelji ne rade.
A zar ja i ti nismo to? Ili se makar prozivamo time...
Ponekad se zapitam zašto se trudim na kraju...
Jer u očima svijeta ja sam samo tu da ti budem rame za plakanje, za istresanje,
onaj dnevnik kome saopštavaš ono što te muči,
a za lijepe slike? Tad su tu neki drugi ljudi..
I uvjek laži, uvjek izgovori...
Nisam izašla, nisam se javila, nisam više medju živima.. mora da je i to..
Uvjek neka poruka u poslednji momenat
tvoja karta za spas, ti si poslala, neko drugi je poslao
iako smo svi znali da ne mogu da dodjem
zbog drugih planova,
sa ljudima koji me žele u njihovim životima
i u najljepšim i u najtežim trenucima...

Tišina okolne buke

Mnogo volim da osluškujem. ... volim da slušam zanimljive ljude.
Volim da slušam njihove misli u onim trenicima kada zaborave da pričaju naglas, kada zaborave da pričaju to nekoj drugoj Duši osim svojoj. Volim da čitam one misli koje su veliki umetnici pisali, jer... svaki njihov lik je komadić oblaka na kojem lebdi njihov um, pogledan sa druge strane.
Volim da pozajmljujem njihove misli. Da ih mislim ponovo, možda na drugačiji način, ili ne...
Volim da shvatim nešto što oni možda nisu, da uhvatim neki komadić njih u knjizi, ili jednostavno da slušam njihove duše na papiru.
Fascinantno je to. Ta želja za slušanjem. Više... zavisnost. Da! Vremenom i u to preraste. Uzmeš malo, i onda želiš sve više, i više, i više...
Ili sam možda samo ja takva. Zaista nikada nisam imala granicu.
Obožavam početke iako znam koliko su bolni jer, nikad, nikad nisam umela da se zaustavim...
A zvuci, samo malo izoštrenije uvo i opasniji su od bilo koje droge.
Tako divni, tako drugačiji
otvaraju nove svetove.

Pismo Marchelu

Hvala ti.
Hvala ti što razumeš svako zrnce mog srca do poslednjeg jebenog ugla.
Hvala ti na grubim rečima rečenim sa toliko ljubavi i iskrenosti da teše.
Hvala ti što govoriš svaki dan kroz stihove ono što svi misle, ali se niko ne usudjuje da izgovori. Ili jednostavno ne ume...
Hvala ti na svim usadjenim vrlinama.
Hvala ti na pokazanim manama i na otvorenim očima.
Sada ću da preteram, žestoko, ali
hvala ti što si nikad nemani stariji brat
meni
i svoj ostaloj izgubljenoj deci koja su shvatila da Petar Pan ne postoji.
Volim te jebote.
Jer na ovom svetu ne postoji niko ko bolje razume, ko lepše priča
i ko više prašta od tebe.
Ko bolje uči kako da se borimo sa sobom i svetom u isto vreme,
a danas je to tako korisno znati.
Hvala ti što razumeš...

Crne rupe

Sve one slatke i gorke reči
koje bi možda nekada davno izazvale treptaj u meni, neku suzu,
Strah.
sada samo bude sećanje na to,
samo su tu da podsete u šta se svet pretvorio.
Ja ista.
Psihopata
neosetljivo djubre
nimalo drugačije od svih ostalih slojeva prljavštine
što gmiže ulicama,
kojima je isto da l' im u oči il' u dupe gledaš,
jer isto ćeš da vidiš..
Crne rupe.
Prazne ili pune govana
Smradova koji klimaju glavama
i prave se da slušaju o tvojim snovima
dok smišljaju kako da ti uzmu sve što imaš, da ti otmu te iste snove
o kojima im pričas,
Zar nije ovaj nama poznat Svet baš to?
Crna rupa koja proždire sve,
nekima posle,
nekima pre.
Uzimajući nam i ovo Sećanje
jedini kanap što nam je ostao
koji gramzivo vučemo
a nismo ni svesni koliko visimo preko ivice,
od kad je kanap počeo da puca...
A kad pukne...
tad ćemo zauvek da potonemo medju neljude
koji su odavno ostali bez duše, bez savesti
bez krvi i mesa
bez ikakve časti
bez snova...
A zauvek je jako dugo za puzanje po dnu sa ološem...
Za neživot...

Možemo li pripadamo sebi?

Zašto?
Tako jednostavno pitanje, a tolike komplikovane misli.
Svaka osoba ima svoj sopstveni odgovor na njega.
Jebote kuda ide ovaj svet.
Svuda etikete koje se pravi ološ da bi dokazao kako je bolji od drugog ološa.
Svuda pravila koja se pišu a potom se krše prvo od tih koji su ih pisali.
Čemu sve te etikete? Zar ljudi ne mogu da budu srećni sami sa sobom, i svojim umom? Ili makar svojim prijateljima ukoliko su skupili dovoljno četvorolistih detelina da nadju jednog. Makar tog jednog...
Zar dvoje ljudi ne može da bude zajedno i da uživa u svim trenucima, u svakoj iskri sreće koju dele, a  da ne daju sebi neka nova imena?
Zašto moraju da nas označe od početka? Zašto moramo negde da pripadamo? Možemo li pripadamo sebi, da smo naša jedina svojina?
Jer, na kraju... to je i jedino što nam ostaje, jedino što je stvarno naše, zar ne?

Slika

Gdje god pogledam vidim odraz.
Sliku svega što nisam želela i trebala da budem.
Jebene slike neke strane osobe koja je ispala dosta drugačije od onoga što sam od nje tražila.
Mrzim njene slike. Mrzim ogledala. Mrzim svaki dio njenog lica koje sam prinudjena da gledam svaki dan. Svakog dana nađem novi razlog da je mrzim. Svaki dan je nova mržnja prema nečem novootkrivenom na njoj.
A ona? Ona je samo slika. Zašto mi je toliko nepodnošljiva. Peče to što ljudi prvo vide nju kada me sretnu na ulici, osude je prije nego čuju mene.
Želim da je uništim.
Svaka promjena na njoj koliko god dobra bila, mi se čini da je tjera samo još više u crnilo. Moram da je svarim i povratim više puta da me ne bi izludjivala.
Inače mi ne smeta toliko. Mogu da živim sa njom; mogu da pogledam ogledalo. Ali, ponekad... ponekad svrati takav dan. Tim danima mi je nepodnošljiva. Svaki pogled na nju budi želju da je raskomadam.
A sva ta ogledala na svakom jebenom ćošku kojim prodjem... nisu baš od pomoći.

Veštica

Crna, jadna.. tužna.
Smežurane duše, i osušenog srca.
Traži najmanju grešku da kazni, da uništi

sav mir, sve iskreno.
Proždire moje strpljenje.
Hrani se i napaja mojom dušom.
Provodi dane žaleći se na kuću od slatkiša.
Ali kao hladna obloga na moj usplamteli um
spasava me misao
da će je
moja ruka gurnuti u peć.

Iluzija stvarnosti

Neobičan je ovaj svet. Ima toliko nagadjanja o njemu koja ljudi zovu činjenicama, da bi se zavarali da zapravo i znaju nešto o njemu, da oni upravljaju njime, a ne obrnuto. Pokušavaju da shvate neshvatljivo, umesto samo da se prepuste... i uživaju u vožnji lakog uma.
Svaka misao je opterećenje umu, nešto s čime može da se 'zabavlja'. Svako saznjanje otvara želju za novim. I novim. I novim... I kada se um jednom napuni, jedino što mu ostaje je zaborav, jedini spas mu je ludilo. Jedino saznanje koje nam zaista treba je ono umetničko, jer Umetnost je jedina koja može da nam ga pokloni, umesto da nas zaduži njime. Svako drugo saznanje je zaista fatalno, mnogo više uzima nego što daje. Ljude očarava neizvesnost. Jer tako je svaki trenutak treptaj, naelektrisan do linije pucanja.
Zar nisu stvari najlepše u magli? Kada nisu nikada dokučive do kraja, nedodirljive za našu stvarnost?
Kažu da svi putevi završavaju u oslobadjanju od iluzije. Moj još nije završen. Zašto bih ga oslobodila iluzije pre nego što moram? Želim da putujem u njoj. Želim da utonem u tu zavesu što dublje mogu, da svakim korakom gazim u dim nekog čarobnog šešira, i da za svakim korakom ostavljam isto. Jer.. šta bi bio madjioničarski trik da znamo unapred karte? Ruka koja ih drži samo ćuti....
Ljudi zaista previše objašnjavaju... Objasnjavanjem samo gubimo stvari. Zar vam se nikada nije desilo da nešto izgubi svu svoju predjašnju čar kada ga stavite na papir? Da trik igubi draž kada znate njegovu tajnu?Neko mi je jednom rekao da su Smrt i Prostota jedine koje se ne mogu odstraniti objašnjenjem. Da sve ono u šta je čovek siguran nikada nije istinito.
Svako saznanje je samo rešetka koja sužava kavez naše slobode.
Jer jedina prepreka do slobode je strah od nje iste.
Zašto bih se bojala magle? Tako je neodoljiva...
A moj um? Moj um je slobodan...

to dust you shall return.

Šta kad ne budem mogla više
da te ljubim
po pljusku neke letnje kiše?
Kad ne budem mogla da gledam u Mesec
i putujem daleko od svoje kože?
Kad ne budem mogla da osetim hladnoću noći,
ili vidim njen mrak?
Kada ne budem mogla da utonem u okean?
U njegov savršeno miran beskraj, u njegov
savršeno beskrajan mir...
Kada samo dodje Kraj.
Zauvek.
Tako tužne, tako bolne reči.
Odzvanjaju u strahu, u dubokoj tišini hodnika uma.
Pepeo pepelu. Prah prahu.
Sve ničemu.

For once you are dust

Uvek je bilo i biće
da zorom sviće
da Sunce visoko toplo sija.
Da pod kišom život klija.
Da se u Mesečini ljubavnici gube,
da sanjari traže neke 
misli druge
da sanjaju o njima...
Ali šta kad više ne bude?

Maska

Laži. Samo, i jedino laži.
Pri svakom pogledu, uzdahu.
Kamena maska na licu.
Ali u tvoju dušu je toliko lako prozreti.
Tu masku je tako lako slomiti.
Jer, kada se malo približim tvojoj duši, vidim.
Vidim suzu u očima, vidim odsjaj misli koje lebde
ali ne prelaze preko usana...
Vidim da je tvoja maska glinena,
da se posle svakog jecaja
deformiše u skladu sa tvojim crtama
lica, sakrivenog šminkom.
Pogledala sam u tvoju prljavu, malu dušu
što na mišiju rupu liči.
Ti si samo miš.
Pogledala sam u tvoje oči, Svete...

Ulice

Dubina, Nemir, Beskraj.
Mrak.
Brat na brata
u ovom prokletom gradu.
Izmedju zidova,
Na sivoj krvi naših ulica,
mi smo deca prokletih kurvinih sinova,
Osudjeni da isplaćujemo tudji dug
neiskorištenih života,
slomljenih palica.
Da ispunjavamo snove
egomanijaka,
zaboravljajući naše
zbog tog ološa
i njihovog ustajalog daha.
Šetamo ulicama našeg grada
koji oni ruše
lošim izgovorima svakog dana,
radeći sve što niko drugi neće,
lepeći kamen ostacima
nečijeg igubljenog smeha
neke nadjene sreće.
Prazni pogledi
u ništa.
u izgubljene oči.
u duhove.
I gdje ste sad?
Da gledamo u mrak.
Vaš mrak...
Vi ste zombiji
koji koračaju našim ulicama
ostavljajući samo trulež i smrad
Proždirući mozak svakom sa puta
razdirući sve što imamo
Šta vama znači naše?
Šta vam znači naš jad?
Ništa.
Hipnotisani
Uništavate nas.
Sve što smo bili i mogli biti
sada truli u nečijoj duši
Naše ulice
nisu više naše.
Svi gledamo u mrak,
beskrajno dubok mrak.

Ruža

Ona ima ožiljke. Izbledele vremenom, ali i dalje previše vidljive.
Ožiljke rana koje je sama stvarala, i branila im da zarastu.
Gradila je zid oko sebe, rušila ga zbog tračaka novih svetlosti i opet ga gradila pri svakom novom mraku.
Iz crne pećine vremena, strašna i umotana u skerlet, vaskrsavaju njena sećanja...
One je opečeno dete, koje se i dalje igra sa vatrom,
pri svakoj opekotini, ona je i dalje potpiruje.
Ona je pupoljak u cvatu. Prelepa. Mirisna. Jedinstvena. 
Ali sa ogromnim trnjem, nakostrešenim prema unutra.
Ona je onaj tračak nade.
Jedina iskra mog mraka.
Ona je ona za koju se držim,
u mislima, u duši,
kad god potonem, kad god izgubim tlo pod nogama..
Kad moj svet počne da se ruši
ona je tu da ga gradi sa mnom.
I ja ću uvek biti tu da joj previjem rane, da ugasim vatru,
da je sakrijem od mraka.
U svakom trenutku večnosti.

Sledeće na programu Utisak nedjelje

Umetnost? Bolest. Strašna. Zarazi svaki deo tebe. Svaku misao. Svaki pogled na svet. Ona je jedina nada ovog sveta. Ona iskra, plamen... Njena neokaljanost ne može da se povredi. Toliko iskrena, tolliko drugačija.  Zato je svet odbacuje. Iznova i iznova. Naziva je nemoralnom jer prikazuje njegovu sopstvenu sramotu.
Umetnost ima dušu. Ona je krade svome stvaraocu. Zato pravi umetnici s vremenom potroše svoj dar. Umetnost crpi da bi ostala lepa i sveža. Zato onaj ko je u svom poslednjem trenutku i dalje Umetnik, nije ostavio išta za sobom. Takvi su umetnici Života. On je njihovo jedino remek-delo. Njihovo Sećanje je njihova jedina zaostavština. Ali ona je toliko neprocenjiva, da je svaki umetnik uvek nosi sa sobom. Pa i na onaj poslednji Put.
Kažu da ako čovek posmatra život umetnički, njegov um predstavlja njegovu dušu.
Nema svako taj dar. Tu sposobnost da izokrene pogled na svet. Ali ona može biti opasna, jer koliko god živopisnosti da unese u život, pola od toga je bol, neopisiva patnja, čemer. Ponekad ona druga polovina zadovoljstva nije dovoljna da priguši ovu.
Ali, zar nije Umetnost vredna toga? Zaista uzme puno,
ali vrati još više...

" Ne mogu da verujem u to. Odveć je istinito."

Ponekad, ne mogu da se savladam. Strast prema grehu, ili makar onome što svet zove grehom je prevelika.
Živim. Ne osvrćem se. Gazim. Sve to da bih dobila ono što sam naumila. Jer čovekov život, je previše kratak..da bi se osvrtao, da bi primao greške drugih na svoja pleća. Svako ima svoj život kojim živi i cena koju plaća za to je i onako prevelika. Svaki nagon kome stiskamo jastuk na lice nam i dalje kljuca misli. Što više pritskamo jastuk to više žudnje isparava iz njega, koja nas truje.
Jednom se greši. Posle je sa gresima završeno. Ono što je prva greška uzela svaka naredna nam vraće.
Jedini način da se otarasimo iskušenja je da mu popustimo. Ako zabranimo duši ono što su njeni umom izvrnuti zakoni učinili nemoralnim, ona se razboli od čežnje.
Religija. Ona je najveći greh. Najveća laž. Reč izmisljena da bi zamenila Verovanje. Verovanje u sebe, u Život. Jer, šta ako su sedam smrtnih grehova, zapravo sedam smrtnih vrlina? Samo su previše istinite, iskrene da bi se prihvatile, pa su prikazane kao nešto prljavo. Zašto Svet osudjuje strast kad je ona nešto najiskrenije i najhumanije u čoveku? A zar nije baš iskrenost prava lepota.. Oh well, svet je tu da osudjuje.
Različitost objekata prema kojima je strast usmerena ne znači više grehova, već stvara jedinstvenost same strasti. Samo je pojačava. Na kraju, tajna je u tome da svoje najsladje 'grehove' ponavljamo što češće. Jer jedini neoprostivi greh je ne grešiti u životu...

Slika ogledala.

"Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše"
Ono idealno. Savršen krug, bez rana, bez ožiljaka.
Ne. Zašto je svaki pogled u ogledalo izopačen drušvenim idealima lepote?
Ideal je kolektivan. Savršenstvo je lično.
Zar savršenstvo ne bi trebalo da bude Ravnoteža.. Jer samo sa ravnotežom je moguć Mir, dostigljivo bestežinsko stanje misli. Komadić dobrog, i komadić lošeg. (Eh, da je samo komadić...) Yin-yang. To je savršenstvo.
Ali opet.. "ništa nije savršeno", do te ravnoteže je nemoguće doći. Put je beskonačan. Ulice su crna mreža mreža nekog ogromnog pauka. Gustina magle guši.
Monotonija svakog novog dana je nepodnošljiva...
Zato volim da spavam. Moj život ima sklonost da se raspadne kada sam budna...
Želim da dani što duže traju.. Da stavim tri tačke na njih, kao na kraj rečenice... Mnogo volim da stavljam te tri tačke. Tako su umirujuće,
dok Kraj? On je toliko stvaran da boli. Toliko surov dok razara sve pred sobom, cepa, pali papir na kom je nacrtano jedno srce. jedna duša. jedan život.
Previše je Kraj realan za mene. Zato volim da bežim koliko god mogu, od Monotonije, od dosade, a kada bežiš mislima nikada se ne umoriš. Jer ovaj svet je previše dosadan, pa moram svaki dan da ulažem napor da pravim novi. Ovaj svet. Stvari život je haos, ali zato ima nečega strašno logičnog u mašti.
"Ružnoća je jedina realnost." Zašto joj se prepustiti onda? Zašto ostati u realnosti?
Svaki dan me strah od Kraja razjeda. Žudnja za životom peče.. Kažu da Strast tera čoveka da razmišlja ukrug. Možda je onda ona kriva za Monotoniju...
Od ćelije do ćelije mog tijela struji ta jedna misao, a neobuzdana želja za životom, najkobniji ljudski prohtev, ubrzava drhtanje svakog nerva i vlakna. Ja sam rob misli. Svaka misao, svako sećanje, razjeda moju dušu.
Želim da budem što dalje. Gde niko neće znati ko sam. Čak ni ja sama. Želim da pobegnem od sebe.