Jer sve što ljubimo stvorili smo sami

Dragi,
Tražim te prstima po praznom, napipavam hladnoću. Fali mi tvoja toplina koju nisam grlila, i tvoj glas koji nikad nisam čula.
Jer, šta je tišina bez odsustvo muzike . . .
Dragi, moram da te stvorim, Dragi.. Treba mi malo muzike u ovom tihom životu. Da pređemo univerzume, i vremena, da ih progutamo toplinom tvoga zagrljaja. Da mi kažeš ono za šta više nećeš imati priliku. Požuri, prije nego nestaneš i ostaviš mene, jedno usamljeno čudovište kome treba neko koga može da voli. Požuri, progutaj me osmijehom poslednji put, pa da mogu mirno da se udavim u sebi samoj.
Pomozi mi da te stvorim i uništim u istom trenu.

Staring at the ceiling in the dark, same old empty feeling in your heart

Dan je roba bez garancije, nema popravke ni vraćanja.

To što sam provela vikend kući govori o mom neuspjelom socijalnom životu kao humanoidne podjedinice.

Praznine me gutaju, sve crnji mrakovi uspavljuju. Probudila sam se jutros sa osjećajem beskrajne usamljenosti. Doručkovala sam, popila kafu, i nizala sat za satom. Prepuštala se truloj kolotečini dana da bih se posle žalila na nju. Strašno je koliko se žalimo na prazninu, a ništa ne radimo da spriječimo da postanemo ljušture. Pored mjerenja pritiska, vida, i provjeravanja grla, treba uvesti i mjerenje stepena raspadanja na sistematskom. Možda bi se tako spriječila neizbježna invazija zombija. 

Češkaju me neke misli po glavi, kojima za sada uspješno bježim. Iskreno, čudi me da sastavljam ovako stabilne rečenice. Ovo više liči na izvještaj Preživjelog apokalipse, nego na izliv jedne svakodnevne mene u obliku dana u kojem živim.

Sve one varke, one sitne promjene ne pomažu više. Došao je red na nešto krupno. Samo je još ostalo da vidim šta. Da počnem od svakodnevnog društva gomila i gomila ljudi pored kojih sam i dalje sama? 

Da se zavole najviše; Oni što se znaju najmanje.

"Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

...

И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је изговорила
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било."

                                                               
                                                      М. Бећковић

Zarez koji je htio da postane tačka, i tačka koja je sanjala da joj se pridruže još dvije...

-Mihailo, pa šta sam ja tebi?
-Pa nisi mi ništa, a nisi ni svesna koliko toga možeš da budeš...

Ponekad, zatvorenih očiju vidim
mali stan pod kišnim londonskim nebom, pun mirisa dva jesenja života isprepletana u njemu. 
Čujem šuškanje zgužvanih čaršava. Ispod jastuka su snovi koje ćemo sanjati zajedno.
Iz nekog čoška dopire melanholija bluza, dok su naše nade sklupčane tik pored nas, na dohvat trepavice. Ispod široke košulje koža s buni ledenom dodiru, ali ga uprkos tome dočekuje s ogromnim uzbudjenjem. Lice ti krasi samo osmeh, Ne znam da l' se to smeškaš ovom trenutku ili mom budalastom snu koji ga je stvorio. Gledamo filmove jedno drugom u očima, ubrzani snimak svega što smo prošli i svega što nas čega. Ćutimo jedno drugome, i ponekad razmijenimo po koji uzdah.
Volim taj pogled, tu sreću koja sija u njemu, tu ljubav kojom me gledaš. Ne sjećam se da si me pitao smiješ li da te ovoliko volim. Šapućeš mi. Dodirom. Pogledom. Bluzerskom promuklošću.
Zagrljajima lomimo kazaljke da zavaramo vrijeme da ne postoji. Uspješno. Jer, vječnost nas prožima do poslednjeg atoma...
Dva oka, hiljadu iluzija. Tišina zavarana pisanjem...

Po jedno čekanje svakom.

Ćutali smo jedni drugima u oči
i u njima prepoznavali slike zajedničke budućnosti
od koje nas je razdvajao samo blijedi pramen vremena.
Mirisali smo zimu koja je isparavala iz nas,
grlili se pogledima punim odsjaja snova
koje smo ispleli te godine
i čekali ih da nam dodju tiho, i sjajno.


Srećan je onaj čovjek koji ima šta da čeka.

Cause all of the stars are fading away, just try not to worry, you'll see them some day...

"Piši. Otkrij mi se. Pomozi mi da shvatim šta si to ti."

Rodjena u pogrešnom gradu, u pogrešnom vremenu. Svet je avangardan za mene, ali ja sam već bila avangarda za svet u vremenu u kojem je trebalo da se rodim. Bila sam samo neobičan prizor u Parizu u bel epoku, ali zato potpuno uobičajen u dvadesetim. Bila sam svakodnevnica i u Londonu šezdesetih godina. Mogli ste me naći na travi, negde na Pikadiliju pored Temze, ili Vudstoku...
Ali sve to nije ni bitno na kraju zar ne? Možda sam to bila, ili trebala da budem, ali eto. Nisam.
Zapali smo tu gde jesmo, nekim okrutnim plesom bala čija muzika nikada ne prestaje da svira. Samo utihne ponekad.
A sve te dimenzije vremena i prostora? One nestaju. Tope se i postaju tvoj zagrljaj u koji uranjam. Vreme ne postoji, ne postoji svet, ne postojim ja. Postojimo samo mi i ti trenuci u kojima smo večni...

Maybe the Wolf was in love with the Moon, and each month she cries for love she will never touch...

Vazduh golica mirisom zrna prašine obasjanih suncem, mirisom topline. Jedan retko divan sunčan dan. Ali Sunce je umrlo noćas, kao na kraju svake tregedije. Nebo se presvuklo u crno da mu oda počast. Visočije je večeras, barem za dužinu trepavice; to nebo. Mesečeva svetlost se razliva preko svetlosti zveda, i malo krije njihov sjaj. Nikada namerno, naravno. Svod je okrugao noćas. Mora da se mnogo divi Mesecu, pa poprima njegove odlike. U ostalom, ko ne bi želeo da bude kao Mesec? Dok mu njegova nesudjena draga, onda kada je najlepši, peva i plače cele noći, zbog rane, koja nikada neće i ne može postati ožiljak, jer se otvara iznova i oznova. Ona mu zavijanjem peva najlepšu i najtužniju baladu na svetu. Proisteklu pravo iz njenog srca, prolivenu preko njenih očnjaka u kojima se on ogleda. Neponovljivu, i ne shvatljivu za nevernike.

Večeras ću poverovati čak i ako kažeš "Biće bolje". Večeras moram da verujem u bilo šta da bih preživela.

Uvek mora da postoji neko svetlo na kraju tunela da bi smo znali gdje je zapravo taj kraj,
Ali šta kada se tunel završava u mraku? Da se držimo za onu nadu koji vidimo na kraju? Koju nadu? Šta se dešava kada ne vidimo ništa za šta možemo da se držimo? Za šta da se to držimo u potpunom bezdanu?
Za prazne odjeke u crnoj tišini. Za odsjaje oka, za toplinu daha.
Za prst pred nosom. Jer to je jedino što imamo. Trenutak sada, i trenutak posle. I to je sve. Jedino stvarno imati. Tako je danas... Trenuci. Sada. Jedino oni.
Ali treba izdržati. Treba izdržati putovanje u ništa, u beskraj. Bez cilja. Tako užasno naporno. Previše za jednu slabašnu dušu poput moje. Kao da hiljade i hiljade oblaka radioaktivne prašine pada na um. Pritiska ga. Puknuće.
Upomoć.... Vrištim. Ne čujem se. Ne čuje me niko.
Gde da nadjem spas? Ne mogu ovako zauvek. Treba mi kanap. Očajno mi treba kanap za koji mogu da se držim da bih mogla da se opustim dok ovako šetam po ivici litice. Jer, ovo...? Ovo je pakleni marš.
Strah me je. Preznajam se od ogromnog napora koji ulažem da održim ravnotežu u mislima. Jer ako samo jedna prevagne na pogrešnu stranu, biće do sledećeg života. Litica zamara. Hodam čvrsto, pazeći na svaki korak, i to najviše i boli. Ali ona je tu. Proganja. Lomi svaku moju misao na pola i ubacuje otrov u njenu samu srž.
Očajno se hvatam za svaki konac na koji naidjem i ispustim ga čim shvatim koliko je tanak, koliko je slab za moj um.  I da može da pukne svakog trena i gurne me u provaliju. Bacam tamo svaku lažnu nadu da ona ne bi bacila mene. Jer, itekako je u stanju da uradi isto.
I trenuci su postali predugi i konačni. Šta se desilo sa njihovim beskonačnim treptajima...
Ne mogu. Pustite me da odmorim. Ne mogu više.

And she will be loved...

Osmeh mi je slomljen. Zaista jeste. Pokušavam da pokupim komadiće i da ga sastavim, ali sam previše umorna za to.
Svaki moj atom trenutno teži raspadanju. Sve je dobro, okej.
To me ubija. Treba mi neka krajnost. Ne mogu ja ove proste, prosečne stvari. Bilo bi divno kada bi to bila pozitivna krajnost, jelte, da ne izazivam Sudbinu sad.
Imam osećaj da će nekako sve da bude bolje kad se završi tromesečje. Pritisak me guši. Prevelik je čak i za mene. I sa svake je strane. Možda zato i mogu da guram ovako. Jer da je samo sa jedne, odavno bih bila odgurnuta jako daleko. Ovako... nemam kud.
Ovaj "papir" ovde, je moja jedina sloboda. Samo ovde mogu da se ponašam u skladu sa sobom. Bez granica.
I čekam novembar. I čekam pljuskove. Čekam je da mi dodje da me grli i mazi svaki dan, jer ona je moja ljubav. Kiša.

Broken dreams and silent screams

Neki mali stan u nekom velikom gradu, u tom stanu krevet, van stana kiša. A u tom krevetu uzdasi, zagrljaji i poljupci.
Ništa me nije toliko lepo rasplakalo kao jesen koja mi je hrlila u zagrljaj kišom. Neljudski lepa kiša koja nam dopušta da hranimo duše njome.
I pravim se da nisam mrtva dok gledam nebo u oči.
Imaj milosti sa tim rečima.
Gde si? Ne čujem te. Glasovi koji ćute i tišine koje pričaju.
Ne osećam te. Izgubila sam te negde izmedju pljuskova.
Sve počinje i završava se krikom tišine.
Sećanje, živote.
Život, ljubavi.

Muzika je ponekad samo tišina koja gori

I napijem se vode pre nego što se izvrištim
da mi odjek duže traje.
Jer svakom sekundom koju slomim vriskom,
mičem po jedan gram tereta iz srca
jer ih otkucaji ne otresaju koliko bi trebalo.
Svaki momenat koji nije proveden pored tebe
je protraćen momenat

Propao otkucaj.
Lome me. Izjedaju me.
I nema me onda kada nemam tebe.
Jer ti si da nedostaješ meni.
Ali na kraju čekanja su zagrljaji. Zbog toga i vrede.

A do tada se ušuškaj izmedju mojih redova

I ostani tu.

"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci..."

I plovim kroz život,
sve sam dalje i dalje od kopna.
Na površini okeana izmaglica.
Ponekad vidim neki brod tu i tamo
i na njemu neka nepoznata lica.
Al ima jedan brod,
belih jedara koja režu oblake,
što ga primetim kad god da prodje..
Pomorci zaglavljeni na njemu
od ogromne gladi za strašću
gutaju jedni druge zagrljajima,
napajaju se pogledima,
nadražuju čula ukusima reči koje razmjenjuju tišinom.
Jer jedino ih je tišina i dostojna…

Kapi slomljenog neba

Slušam kapi kako se trkaju niz stakla
Odmaram dušu dok virim kroz oči, posmatrajući kišu kako hladi
moj dvadesetsosmi krug pakla
u koji bežim svake noći
na neka savršeno nesavršena mesta.
Zabrinjavajuća je moja sreća dok slomljeno nebo lije uz prasak.
Mozda jer kapi kiše odbijaju da budu tiše,
I za samo jedan časak naprave
više otkucaja nego prosečno srce za celi svoj vek.
I nebo je savršeno uskladjeno sa bojom moje misli o tebi,
koja tako mokra i tmurna ne moze da se odupre sebi
Pa pruža ruke kiši da je spasi od davljenja.
A ja, predana njoj, još uvek tražim kišu,
posmatrajući ovu liticu 
po kojoj šetam, da me makar još jednom oblije milina.
"...a noć je gluva, i sve od spolja guta tišina."...

Možda ćeš se vratiti

"Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.

Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene..." 

                                 - Ivo Andrić

-If you love something you let it go.
-Said a pussy, and pussies are repeating it since then.

Third-person singular

Have you ever thought about fall?
About the leaves, the fire, the smell of the air? Have you ever asked yourself why leaves is the first thing that pops up in your mind?
The brown, the falling.. over and over, the rotting.

Vi ste neponovljivo stvorenje, gospodine Grej

If you can't catch a wave then you're never gonna ride it

You can't come uninvited
Never gonna give in
never gonna give it up, no
You can't take me
I'm free...

A melody, a memory, or just one picture...

All I have is memories, memories and dreams
And all I have is complicating
And won't make the past leave me with no regrets

"At that moment, I swear we were infinite."

"All the dreams we held so close, seemed to all go up in smoke
I hate that sadness in your eyes..."

And everything I once knew disappears. Even dust. It bursts to air in huge dark clouds.
I cant. Control. Its not mine anymore. Its not mine for a long time, I suppose...
And they? They mustnt know.
Its like Im radioactive. Everything that comes close - falls apart. So what can I do? Do I have other choise?
All that's left are memories. They never fade away. My last vice. My final addiction.
The fall, the winter, the beauty that came and left with the cold that's long gone.
But, hey... another winter is here. I guess not as close as perefect as the last one, but.. at least it came. It has begun.
All the chill of the air, the warmth of the breath... the touch of the wind. Its, I dont know. It all feels lost. Like it belonged to the last winter only. And now She took it all away with her.
Melodies. Memories. And pictures. They remanin. They never go. They are the only ones that never go.

"But Angie, I still love you baby
Everywhere I look I see your eyes
There ain't a woman that comes close to you
Come on baby dry your eyes
But Angie, Angie
Ain't it good to be alive?

Angie, Angie, you can't say we never tried"

But I'm not the only one

- Sophia? Do you remember the last time we danced?
- Christmas Eve?
- No.. I mean really danced. With your heart carrying you around, not you feet.
- You're crazy..
- No ma'am. I'm just a dreamer.

When I find myself in times of trouble

Ne mogu. Ne želim. Neću da oprostim. I sve što sam sam već jednom oprostila sada neću da oprostim. Jer šta je zapravo prošlost? Ne postoji nešto tako. Ona nas čini onima što jesmo sada. Dakle ne postoji prošlost. Postoji samo sećanje. A sećanje je stvarno i živo dok god dah može da se probije preko usana...

Posle il' pre po svoje vraća se

I taj osjećaj me proganja. 
Šetam ulicom,
sporim korakom
muzika mi u ušima odzvanja
svi su me u mozak danas jebali 

kao da sam stoka poslednja
Sveti bes mi se kroz uši uliva
i sada teče i mojim venama ..
I znam da će isto sranje da se nastavi
čim predjem prag
čujem ti u glasu, tu muku, taj vrag što tu čuči,
da će po mozgu da mi čeprka, 

da me provjerava, muči, maltretira
I kako se primičem djavoljim vratima, za sebe izgovaram
Ne dovedi me u iskušenje, no izbavi me od zloga
Ruka od olova, kvaka ih otvara.
Rez. Duboki uzdah. Pokušaj broj dva.
Uh.
I uskipjela krv tada dade mi snagu
Sveti bes obrnu za mene tu kvaku,
pokušah da se sjetim riječi, ali one kao da su iza vrata ostale
Ali, svejedno.. bi kasno...
Jer u trenu kad sam vidjela vještičije lice
Morala sam da zarijem nokte do krvi u dlanove
da bih obuzdala pesnice da joj glavu
zajedno sa svim njenim hirovima

ne bi prosule,
i tako me oslobode cjelodnevnih iskušenja.
svakodnevnih rušenja
 i nada i snova,

oslobode vještičijih lanaca..

Crimson ashes

I look at the sky
and all I see is ashes above me,
but there hath been no fire anywhere near.
The sky torches the rain,
and all that have left
is the colour of sin, colour of empty
and to the my crimson
sky pours its grey drops, from burnt clouds
'till my blood is ashes...

Konačno

I toliko utisaka puni i srce i glavu.
I toliko mudrosti izrečenih odjednom
da ja ne znam kako da ih sročim
da to ispadne čitanja vredno
Kako da prenesem na druge ono što sam od tebe čula
jer ti si moj bog, moj idol
Ti si moja inspiracija, koja je evo protekla
konačno posle svih onih prepreka.
I trudim se da budem sve ono što ti predstavljaš
i da se drugima, a ne sebi suprotstavljam,
da učim, da volim, a da se ipak zajebavam.
Da ispunim sva tvoja nepostavljena očekivanja.
I verujem ljudima,
al im ne otključavam glavu,
jer sadržaj je previše vredan da rizikujem da ga neko odnese
promeni, a posebno uništi
Zato krijem tu bravu.
I sve reči koje su žudele da vide svetlost
daha preko mojih usana,
ili da se zacrne na papiru,
su se nekako promešale sa tobom, i ovime što tebi govorim.
Trudim se da ne izdam ono igubljeno dete u sebi.
Da mu pomognem da se nadje. 
Svakog dana u svetlosti.
Svake noći u senkama.
U čast tebi. 
I svim tvojim iz srca iskapanim rimama.

Oštrica Vremena

" Te noći sam usnio jedan neobičan san:
na megdan me zove crni čovek, u ruci mu mač.
Ja goloruk vičem da to nije fer, al' ode glas,
ode skupa s glavom koju mi odseče u taj čas.
Al' kako već biva u snu, nekako sam ipak živ:
glava gleda sa poda ubicu i otkriva trik:
tek tada videh jasno, sa tog malog razmaka
da to u ruci nije mač, nego ogromna kazaljka."

Utisak

Da li vam ikada desilo nešto što je promenilo vaše unutrašnje biće na najgrublji, i najokrutniji mogući način?Da vas neka knjiga oduševi i istraumira u isto vreme, jer ste se možda delom prepoznali negdje u njoj? Da se vežete za nekog lika iz filma, i da svim silama želite da imate baš takvog starijeg brata? Da li vam se ikada desilo da na mrzite nekoga jer poseduje neku vašu osobinu koju prezirete, ili poseduje nešto što želite? Meni jeste.
Ponekad se uplašim kad shvatim khrkost svakog ljudskog bića, pa i mene medju njima. S tim što ja obično volim da se zavaravam kako mene ništa ne dotiče. A onda shvatim da i obična reč može da bude ono što je prodrlo do potpune unutrašnjosti, na ona mesta gde se krije duša kada ne želi da bude nadjena.
A te knjige... obično mogu da pevam čitave pasuse kad me nešto podseti na neki. A oni citati koji su me najviše dotakli, njih nikad ne gubim sa uma.
One su promenile moje gledanje na svet, moje gledanje na sebe, i moje gledanje na društvo pre svega. Prihvatile me takvu kakva jesam, ne forsirajući bilo kakvu vrstu promene. Jer, zar baš to nije posao svake grane umetnosti?
Negovanje drugačijeg.

A song of myself and many more

Where will the life lead us?
'Cause in the end we all end up alone
Maybe if you're lucky enough to stop someone who wants to follow you there...
All the dreams we ever had, at one point seem to fade away, 
becoming a bit more of a haze...
Oh Lord, won't you spare my sinning soul? 'Cause I'm just a human
And not a thing more.
But I'm trying to make the birds, and the wind
envy me every day...
But that's so hard, since they have their freedom to say
that they're okay
and need nothing more...
Sometimes I feel like I don't have anyone. Like I'm my only partner, friend...
But in times like these, I have my streets
with all of their haze and rain
And they all kiss me with every drop clouds send.
And all the nightmares
that came alive?
All the nights I cried?
I burn them out. And every single time
I let some loving into my soul...

Zabranjeno voće

I uvjek dohvatim dostigljive
odmah potrošim,
a onda tražim dalje..
A ono što me kopka
jurim, želim...
Želim sve što ne mogu da imam
a podcjenujem dobijeno
ili ono što mogu lako da dobijem..
Šta je to
usadjeno u svakoj ljudskoj duši
da svako teži svome zabranjenom voću
nečemu što ne mogu
ili ne trebaju imati..
Zašto nam nisu dovoljne zelene jabuke?
Sazreće one vremenom..
Šta je to što nas toliko odjednom privuče nečemu?
Da bi smo ga najčešće odmah odbacili
čim ga shvatimo da nije nedostižno...
Kakav je to plamen koji gori u nama
Zar je ljudska pohlepa toliko jaka?
Jednom mi je neko rekao
da je Bog zaboravio u nama da ugasi iskru besmtnosti...
Da li zbog toga želimo sve, sada?
Prokleti da uvjek tražimo bolje, veće
prokleti da sebe smatramo najboljim i najvećim
iako to nismo
do onoga dana kad nas vrate zemlji
iz koje smo postali...

Pismo nikome

      I dobro mi je... Stvarno jeste.
Imam trenutaka kada se pogubim. I kada dobijem porive da uništim. I sebe i ostatak svijeta. Ali ti trenuci brzo prodju. Otjeram ih nečim ili ih nekim.
Iskreno se nadam da život postoji još negdje. Jer ovdje je previše zagadjen ljudima. Prodanim dušama.
Mrzim ovaj svijet. Zato se trudim da uvjek imam drugi negdje tu blizu kada ovaj ne mogu da podnesem, kada predje sve moguće granice podnošljivosti.
   
      Tih dana bih samo ležala i lutala po nekim kišnim ulicama. U mojim svjetovima ulice su uvjek kišne. Nebo je sivo, a tlo miriše na jesen. U vazduhu može da se osjeti nirvana. Možeš da je namirišeš. Možeš da kisneš a da se ne natopiš. Možeš da sanjaš i živiš odjednom.
Često me tjeraju odatle. Nikada me ne mogu istjerati, jer njihovim tužnim glavama taj svijet je previše dalek da bi ga spoznali. I ponekad pomislim da je ljubomora to što me tjeraju, idiotizam to što ni ne pokušavaju da ga vide. Ali šta ako jesu u pravu? Ako sam previše daleko otišla tamo. Jer već odavno ja ne želim da se vratim. Uvjek se kačim za ljude, za stvari... Kao krpelj, zagrizem duboko u njih, i ne puštam ih. Nisam nikada bila nestabilna, ali moram da imam nešto što ću uvjek imati uz sebe, na dohvat ruke ili misli, neki centar mog života. Ali kako je toliko mnogo puta svašta i svako dolazilo i odlazilo iz mog života, sada sam se usidrila u moj um. I ne puštam ga.

     Možda zato toliko volim da upoznajem ljude. Da ih proberem. Da uništim loše, da ostavim dobre, i da zacementiram najbolje jer takvi uvjek pobjegnu. Prije ili kasnije oni se oslobode i bježe ne osvrćući se za onima koje su slomili zajedno sa svojim cementom.
I radujem se što počinjem. Treba mi da počnem nešto. Ah, kako se nadam da će sve da bude dobro. Da ću imati ljude, koji će imati mene. Biće moji, ali ću i ja biti njihova. Koliko sam samo zvijezda padalica i trepavica potrošila na ove želje. Možda i previše.
Nadam se ne premalo.
                                                                                                           
                                                                                                              Iskreno ničija,
                                                                                                                Ja

In a world of my own

Tamo...
Tamo su ulice uvjek kišne. I prazne.
Vazduh je hladan, a opet topao.
Miriše na jesen. Na oganj.
Iza ulica
na jedan pogled daleko
leži šuma. Modrih borova.
Iznad njenih vrhova izviru oblaci.
Ta šuma ima brvnare sa ognjištem.
Mora da ih ima.
Pored svakog ognjišta spava po jedna mačka,
i jastuci su uvjek topli od vatre...
I krevet sa bijelim čaršavima koji mirišu na lavandu.
I neki u krevetu, koji gužvaju te čaršave
i šapuću...
A noći?
Tada se oblaci razmiču...
Mjesec hipnotiše svojim zracima. 
A čitav zvezdani svod je tu.
Konačno vidljiv.
A iza šume ima jedna mala-velika plaža.
sa pijeskom poput brašna.
I iza sklopljenih očiju
slike nisu ometene dok proleću,
uz šuškanje mora.
I najčešće sam sama.
Ili sa njim.
Ili sa onima koji su još tu.
A takvih ima i dalje.
A one ulice?
Sa njihovog asfalta odskaču kapi.
Udaraju svom brzinom.
I magla je često spuštena.
I ne tad ne vidim ništa pred sobom.
I uživam.
I sanjam...
a ne moram da se budim.

2. stranica iz dnevnika

I neizmjerna euforija. Novi početak. Svi se čude kako sam ja toliko socijalna i otvorena, i otkačena, pa mi je tako lako da pričam sa nekim koga nikad nisam prije vidjela. Zar ne bi bio grijeh propustiti i jedno prijateljstvo koje je moglo da se stekne? I jednu ljubav koja je mogla da se rodi? Kažu da imam petlju. Ja samo kažem da je šteta ne dovrštiti nešto započeto, ili dopustiti da te sopstvene utvare spriječe u bilo čemu.

A počeci... zar nisu savršeni?
Nikad ne znaš šta te dalje čeka... Svaki momenat je zlatan. Samo su najbolje stvari na površini. Vrijeme donosi samo probleme. Ali i kraj je divan, takodje. Tek tada shvatimo vrijednost onoga što se završava, onoga što smo imali. Ali ono što ga razlikuje od početka, je to što ne mora da bude srećan. Jer život nije jebena bajka u kojoj ti je happily ever after pruženo ugovorom.

"...Svaka moja slabost je sigurno prolazna..."

I sve što me držalo
je nestalo...
Kao što maslačak nestane u jednom trenu
kao da nije ni postojao
kada zasija šibica.
Stvari tako nestalne,
ljudi tako prolazni...
Spremni da te izvrnu, ismiju, odbace
kada im to predstavlja dovoljno zadovoljstvo,
dovoljno napajanje njihovom egu,
kada imaju nekog da zadive...
Tužno je to..
Svet je tako pun sujete
niko ne ume da više voli,
mada nije kao da su ikad i umeli...
I zalupa srce
I nastupi bes
I nastupi strah
da te onaj kog si voleo
menja.
I odjednom gubim sve sto mi je značilo.
u trenu...
Biću dobro..
Aritmija.
Samo na kratko..
Svaka moja slabost je sigurno prolazna.
I tražim novi početak...
grabim ga.
kao i svaki put kad nemam sidro
u nečiji okean pusteno,
da traži novi dom.

Padanje u svest

Ne želim da se osvestim, ne želim da se probudim i suočim sa stvarnošću.
Moj um je ponekad tako divno mesto. Čak i onih dana, kada tamne senke udju u njega, ne želim da idem dalje od njega i njegovih granica, baš zato što ih on nema.
Ne želim da padam u svest svakog dana. Meni tamo nikad nije dobro.
Jer sve se sada nekako privodi kraju, i realnost je previše ružna i okrutna za nežna bića. Koliko god ona tvrdoglava i uporna bila, mnogo se bolje snalaze u njima prilagodjenim svetovima, van lanaca realnosti.
Ali baš kao što kažu, onda, čim izgovore nekada davno, davno, 'posle svakog kraja mora biti novi početak' .
Uživam u njihovim bajkama samo jer jako želim, jer hoću da verujem u to što mi pričaju. Ali kada se jednom završe, koliko god početaka da ima, stvari više nikada nisu iste. Uprkos svim njihovim bajkama i mojoj volji za verovanjem.
Ne želim da se probudim. Sanjala sam predugo, čitavo leto sam sanjala, a moji porivi za snovima i dalje nisu zadovoljeni. Ali opet... ako sve ima svoj kraj i početak, počeće i moj san ponovo. A snovi su toliko divni da vredi rizikovati da se pretvore u košmare...
Uvek prevazidjem taj strah, čak i posle košmara. Tad samo duboko udahnem i utonem u novi san. Pružim mu ruku i zaigram sa njim sving do onih granica kad više ni sebe ne mogu da pratim.
Ne želim da se probudim.

Linije večnosti

Pogledi ka horizontu otkriju tako puno, a opet tako malo...
Pogledaš na mapu i znaš šta se krije izvan tvog pogleda, a opet ne možeš da ga osetiš, namirišeš...
Pogledaš liniju gde se ukrštaju voda i nebo, i shvatiš pojam večnosti.
A večnost? To je kada pogledaš iza sebe i zadovoljan si sa onim što si do sada uradio u životu.
Uvek te tište neke greške, da...
ali znaš da su velike stvari ispale onako kako treba.
Kada pogledaš iza i ponosan si na ono što si bio, i što jesi, bez obzira na to što si radio, jer znaš da si radio samo ono što si hteo onda kada si to hteo, i znaš da si postao sve ono čemu si težio...
Večnost je kada pogledaš, izgubiš ili zamisliš nekoga, i shvatiš da ga voliš. Taj trenutak sadrži u sebi večnost i još toliko toga.
Okean je večan. Nebo je večno. Budućnost je večna.

Pokidani pokloni

Zašto uvjek uništim sve što dotaknem? Ne mogu da živim sa nečim onakvim kakvo jeste, nego u očajnim pokušajima da ga popravim, upropastim ga.
A najgori dio je što tek tada shvatim da možda  i nije bilo tako loše prije nego što sam ja odlučila da treba da se popravi. Neke greške više ništa ne može da ispravi. Ni vrijeme. Možda bi ono i moglo kada bi teklo unazad...
Jedini način da se takva greška popravi je da se zamijeni upropašteno, ali... kopija nikad nije dobra kao original. Fabrička greška je u kopiranoj uspomeni.

Vatrene kiše

Kada je otišla ponela je sa sobom sve kapi kiše...
A ja sam živela samo pljuskovitim danima.
Ponela je svu vatru,
ponela sve što miriše
na proleće, leto, zimu i jesen,
na nju, i onako kako je samo ona znala.
Ponela je moje srce daleko
i bacila ga negde po pljusku u okean.
I sad ja jedino osećam,
jedino znam,
da više nikad neće šetati neko
sa mnom po pljusku kao što je ona šetala.
kao što je samo ona umela.
U njenom životu postojali su mnogi,
a ona je za mene bila jedina..
Jer, moji su uslovi uvek bili strogi
i još nikada nisam upoznala nekoga ko ih
tako dobro ispunjava
kao što je to ona radila...
I bez njene vatre i kiše
više nikada ništa neće biti isto.
Više niko nikada neće moći da miriše
na ružu.
I od tada sam upoznale mnoge ljude koji vole kišu...
Ali niko nikada nije pričao kao ona,
pevao kao ona,
slušao kao ona...
Niko tako dobro nije hodao po nekim rosnim stazama
po mojim i tudjim glavama
kao što smo mi radile.
Po vatrenim kišama.
I niti će ikad.
I ko god učini da se njena stabljika savija
videće da se ona svaki put ispravi,
sve viša, još mirisnija.
I sve one sne što je snila,
što mi ih je pored reke pričala,
nadam se da je svaki u stvarnost pretvorila.
Da je pobegla od sopstvenih i tudjih lanaca
da slobodno krstari svetom,
kao nebom lastavica.
Nadam se da i dalje veruje u Petra Pana
vile, i izgubljenu decu koja su našla dom..
Svakog dana sve rumenija,
sve lepša i smelija,
Izgubljeno dete, od života nadjena.
Srećan rodjendan,
izvini...
Volim te, Marija

Kandže

Blijedo lice, koža. Vječita mučnina... Ko zna kakva je bolest upala u mene i koliko davno.
Ko zna šta je upalo u mene i koliko davno...
Šetka se ova misao mojim umom već neko vrijeme, i odbija da se zaustavi dok ne izazove mučninu. Ali, niko nikad nije pokušao da me izleči, da istera bolest, da istera demone koji tu čuče...
A bolest? Nije meni to što vidim, osećam, kako me iz dana u dan sve više izjeda, koliko joj dajem,
koliko nestajem, nego to što boli kao da sam djavo kandžama stiska svaki moj organ. Srce najjače, želudac najviše...
Davno izgubljene čeljusti, koje gore od kiseline nagrizaju sve iznutra, ponovo su tu.

Apokalipsa

Ljudi su kao hologrami. Njihov um je lavirint, oni su lavirint.
Njihovi najmanji delovi su lavirint. I vrlo lako se igube sami u sebi...

Čudno je to...
kako pogled na svet može da se promijeni tako brzo..
kako pogled na tragediju, kraj svetu do tada znanom, može da se promeni još brže
Samo ako se daleko zaluta.
Onaj prvi nalet, okidač apokalipse
je beli konjanik,
on se uvlači pod kožu, stvara nemir
stvara sve agonije koje slede
čini ih toliko vidljivim da patimo i pre nego što one stvarno dodju
antihrist.
odmah nakon njega
u brzom galopu
stiže crveni konjanik: Rat
Salje talase vrućine i nalete besa
na svakoga osim samog sebe
pokretača apokalipse...
Strašniji je od svih ostalih zajedno
jer pobrčka um
tjera na borbu protiv saboraca, umesto protiv neprijatelja
Zatim polako
sa nekom jezom u njegovom iščekivanju
s svesni da će doći
medju svet pristiže Glad, crna kao noć
želja za igubljenim, pohlepa za onim što je bilo pre.
Do uma stigne koliko je pre imao,
i koliko je igubio...
I na kraju, dok duša pati za svime što je sama sebi oduzela
u toj kobnoj greški koju je počinila i za koju sada ispašta
na zelenkastom bledunjavom konju
nju opseda Bolest..
Duša trune, polako, bolno
gubeći i ono malo što joj je ostalo
pateći za onim što je igubila..
Ali iako je odavno mrtva, ona trune i dalje
i njeni poslednji atomi se raspadaju,
i njeno Ništa se i dalje raspada...
Čudno je to...
Apokalipsa je odavno prošla..
Još onog trena kada je greška učinjena..
Ovo je samo pakao
A ulaznicu je rezervisala krvlju još onda kada je zgriješila.
Jahači su joj samo prokrčili put.
Ali, nije na nama da ih krivimo...
njima je to bila fusnota u ugovoru s Bogom.
A ona? Ona sama je dijelom svoja četiri jahača...

O noževima i ljudima

I uvjek novi nož,
a ledja ista.
Oštrica sve veća i veća
ljudi sve manji i manji...

Olovne suze

Svakog jutra, pri prvom otvoranju kapaka
zapitam se
Kakav će lanac na mene danas da bace? Sa čim to još mogu da me okuju?
Da me privežu za njihove tužne male, prazne živote
ostavljajući moj da me čeka sa druge strane rešetki...
Ali idu dani, i vremenom uspem da se oslobodim nekih lanaca
sad jedino šta bacaju na mene jesu olovne reči...
Ponekad promaše, i dobiju revolt, zakucavanje, slomljeni jezik.
Ali vrlo često pogode, i to pravo u srce..
I baš kao njihove teške, olovne reči, koje se gomilaju u ovoj korpi za otpatke u mojim grudima
niz moje trepavice teku olovne suze
kada pukne okov koji ih drži...
A uvek tu ima neki. Oni su ih stvorili; oni su ih učili da se stvaraju.
Oni su me pretvorili u čudovište, uprljano, uraslo
u svoja sopstvena čudovišta,
a i ta čudovišta imaju svoje okove...
Možda... ako isteram napolje dovoljno suza
možda one uspeju da ih polome...
Olovne suze,
za olovne okove.

Stranica iz dnevnika

I znaš... boli kad tako svijet misli da voliš druge više..
nisam ja sujetna, ali sve te slike, sva ta sranja
sve to što si mi prećutala...
to prijatelji ne rade.
A zar ja i ti nismo to? Ili se makar prozivamo time...
Ponekad se zapitam zašto se trudim na kraju...
Jer u očima svijeta ja sam samo tu da ti budem rame za plakanje, za istresanje,
onaj dnevnik kome saopštavaš ono što te muči,
a za lijepe slike? Tad su tu neki drugi ljudi..
I uvjek laži, uvjek izgovori...
Nisam izašla, nisam se javila, nisam više medju živima.. mora da je i to..
Uvjek neka poruka u poslednji momenat
tvoja karta za spas, ti si poslala, neko drugi je poslao
iako smo svi znali da ne mogu da dodjem
zbog drugih planova,
sa ljudima koji me žele u njihovim životima
i u najljepšim i u najtežim trenucima...

Tišina okolne buke

Mnogo volim da osluškujem. ... volim da slušam zanimljive ljude.
Volim da slušam njihove misli u onim trenicima kada zaborave da pričaju naglas, kada zaborave da pričaju to nekoj drugoj Duši osim svojoj. Volim da čitam one misli koje su veliki umetnici pisali, jer... svaki njihov lik je komadić oblaka na kojem lebdi njihov um, pogledan sa druge strane.
Volim da pozajmljujem njihove misli. Da ih mislim ponovo, možda na drugačiji način, ili ne...
Volim da shvatim nešto što oni možda nisu, da uhvatim neki komadić njih u knjizi, ili jednostavno da slušam njihove duše na papiru.
Fascinantno je to. Ta želja za slušanjem. Više... zavisnost. Da! Vremenom i u to preraste. Uzmeš malo, i onda želiš sve više, i više, i više...
Ili sam možda samo ja takva. Zaista nikada nisam imala granicu.
Obožavam početke iako znam koliko su bolni jer, nikad, nikad nisam umela da se zaustavim...
A zvuci, samo malo izoštrenije uvo i opasniji su od bilo koje droge.
Tako divni, tako drugačiji
otvaraju nove svetove.

Pismo Marchelu

Hvala ti.
Hvala ti što razumeš svako zrnce mog srca do poslednjeg jebenog ugla.
Hvala ti na grubim rečima rečenim sa toliko ljubavi i iskrenosti da teše.
Hvala ti što govoriš svaki dan kroz stihove ono što svi misle, ali se niko ne usudjuje da izgovori. Ili jednostavno ne ume...
Hvala ti na svim usadjenim vrlinama.
Hvala ti na pokazanim manama i na otvorenim očima.
Sada ću da preteram, žestoko, ali
hvala ti što si nikad nemani stariji brat
meni
i svoj ostaloj izgubljenoj deci koja su shvatila da Petar Pan ne postoji.
Volim te jebote.
Jer na ovom svetu ne postoji niko ko bolje razume, ko lepše priča
i ko više prašta od tebe.
Ko bolje uči kako da se borimo sa sobom i svetom u isto vreme,
a danas je to tako korisno znati.
Hvala ti što razumeš...

Crne rupe

Sve one slatke i gorke reči
koje bi možda nekada davno izazvale treptaj u meni, neku suzu,
Strah.
sada samo bude sećanje na to,
samo su tu da podsete u šta se svet pretvorio.
Ja ista.
Psihopata
neosetljivo djubre
nimalo drugačije od svih ostalih slojeva prljavštine
što gmiže ulicama,
kojima je isto da l' im u oči il' u dupe gledaš,
jer isto ćeš da vidiš..
Crne rupe.
Prazne ili pune govana
Smradova koji klimaju glavama
i prave se da slušaju o tvojim snovima
dok smišljaju kako da ti uzmu sve što imaš, da ti otmu te iste snove
o kojima im pričas,
Zar nije ovaj nama poznat Svet baš to?
Crna rupa koja proždire sve,
nekima posle,
nekima pre.
Uzimajući nam i ovo Sećanje
jedini kanap što nam je ostao
koji gramzivo vučemo
a nismo ni svesni koliko visimo preko ivice,
od kad je kanap počeo da puca...
A kad pukne...
tad ćemo zauvek da potonemo medju neljude
koji su odavno ostali bez duše, bez savesti
bez krvi i mesa
bez ikakve časti
bez snova...
A zauvek je jako dugo za puzanje po dnu sa ološem...
Za neživot...

Možemo li pripadamo sebi?

Zašto?
Tako jednostavno pitanje, a tolike komplikovane misli.
Svaka osoba ima svoj sopstveni odgovor na njega.
Jebote kuda ide ovaj svet.
Svuda etikete koje se pravi ološ da bi dokazao kako je bolji od drugog ološa.
Svuda pravila koja se pišu a potom se krše prvo od tih koji su ih pisali.
Čemu sve te etikete? Zar ljudi ne mogu da budu srećni sami sa sobom, i svojim umom? Ili makar svojim prijateljima ukoliko su skupili dovoljno četvorolistih detelina da nadju jednog. Makar tog jednog...
Zar dvoje ljudi ne može da bude zajedno i da uživa u svim trenucima, u svakoj iskri sreće koju dele, a  da ne daju sebi neka nova imena?
Zašto moraju da nas označe od početka? Zašto moramo negde da pripadamo? Možemo li pripadamo sebi, da smo naša jedina svojina?
Jer, na kraju... to je i jedino što nam ostaje, jedino što je stvarno naše, zar ne?

Slika

Gdje god pogledam vidim odraz.
Sliku svega što nisam želela i trebala da budem.
Jebene slike neke strane osobe koja je ispala dosta drugačije od onoga što sam od nje tražila.
Mrzim njene slike. Mrzim ogledala. Mrzim svaki dio njenog lica koje sam prinudjena da gledam svaki dan. Svakog dana nađem novi razlog da je mrzim. Svaki dan je nova mržnja prema nečem novootkrivenom na njoj.
A ona? Ona je samo slika. Zašto mi je toliko nepodnošljiva. Peče to što ljudi prvo vide nju kada me sretnu na ulici, osude je prije nego čuju mene.
Želim da je uništim.
Svaka promjena na njoj koliko god dobra bila, mi se čini da je tjera samo još više u crnilo. Moram da je svarim i povratim više puta da me ne bi izludjivala.
Inače mi ne smeta toliko. Mogu da živim sa njom; mogu da pogledam ogledalo. Ali, ponekad... ponekad svrati takav dan. Tim danima mi je nepodnošljiva. Svaki pogled na nju budi želju da je raskomadam.
A sva ta ogledala na svakom jebenom ćošku kojim prodjem... nisu baš od pomoći.

Veštica

Crna, jadna.. tužna.
Smežurane duše, i osušenog srca.
Traži najmanju grešku da kazni, da uništi

sav mir, sve iskreno.
Proždire moje strpljenje.
Hrani se i napaja mojom dušom.
Provodi dane žaleći se na kuću od slatkiša.
Ali kao hladna obloga na moj usplamteli um
spasava me misao
da će je
moja ruka gurnuti u peć.

Iluzija stvarnosti

Neobičan je ovaj svet. Ima toliko nagadjanja o njemu koja ljudi zovu činjenicama, da bi se zavarali da zapravo i znaju nešto o njemu, da oni upravljaju njime, a ne obrnuto. Pokušavaju da shvate neshvatljivo, umesto samo da se prepuste... i uživaju u vožnji lakog uma.
Svaka misao je opterećenje umu, nešto s čime može da se 'zabavlja'. Svako saznjanje otvara želju za novim. I novim. I novim... I kada se um jednom napuni, jedino što mu ostaje je zaborav, jedini spas mu je ludilo. Jedino saznanje koje nam zaista treba je ono umetničko, jer Umetnost je jedina koja može da nam ga pokloni, umesto da nas zaduži njime. Svako drugo saznanje je zaista fatalno, mnogo više uzima nego što daje. Ljude očarava neizvesnost. Jer tako je svaki trenutak treptaj, naelektrisan do linije pucanja.
Zar nisu stvari najlepše u magli? Kada nisu nikada dokučive do kraja, nedodirljive za našu stvarnost?
Kažu da svi putevi završavaju u oslobadjanju od iluzije. Moj još nije završen. Zašto bih ga oslobodila iluzije pre nego što moram? Želim da putujem u njoj. Želim da utonem u tu zavesu što dublje mogu, da svakim korakom gazim u dim nekog čarobnog šešira, i da za svakim korakom ostavljam isto. Jer.. šta bi bio madjioničarski trik da znamo unapred karte? Ruka koja ih drži samo ćuti....
Ljudi zaista previše objašnjavaju... Objasnjavanjem samo gubimo stvari. Zar vam se nikada nije desilo da nešto izgubi svu svoju predjašnju čar kada ga stavite na papir? Da trik igubi draž kada znate njegovu tajnu?Neko mi je jednom rekao da su Smrt i Prostota jedine koje se ne mogu odstraniti objašnjenjem. Da sve ono u šta je čovek siguran nikada nije istinito.
Svako saznanje je samo rešetka koja sužava kavez naše slobode.
Jer jedina prepreka do slobode je strah od nje iste.
Zašto bih se bojala magle? Tako je neodoljiva...
A moj um? Moj um je slobodan...

to dust you shall return.

Šta kad ne budem mogla više
da te ljubim
po pljusku neke letnje kiše?
Kad ne budem mogla da gledam u Mesec
i putujem daleko od svoje kože?
Kad ne budem mogla da osetim hladnoću noći,
ili vidim njen mrak?
Kada ne budem mogla da utonem u okean?
U njegov savršeno miran beskraj, u njegov
savršeno beskrajan mir...
Kada samo dodje Kraj.
Zauvek.
Tako tužne, tako bolne reči.
Odzvanjaju u strahu, u dubokoj tišini hodnika uma.
Pepeo pepelu. Prah prahu.
Sve ničemu.

For once you are dust

Uvek je bilo i biće
da zorom sviće
da Sunce visoko toplo sija.
Da pod kišom život klija.
Da se u Mesečini ljubavnici gube,
da sanjari traže neke 
misli druge
da sanjaju o njima...
Ali šta kad više ne bude?

Maska

Laži. Samo, i jedino laži.
Pri svakom pogledu, uzdahu.
Kamena maska na licu.
Ali u tvoju dušu je toliko lako prozreti.
Tu masku je tako lako slomiti.
Jer, kada se malo približim tvojoj duši, vidim.
Vidim suzu u očima, vidim odsjaj misli koje lebde
ali ne prelaze preko usana...
Vidim da je tvoja maska glinena,
da se posle svakog jecaja
deformiše u skladu sa tvojim crtama
lica, sakrivenog šminkom.
Pogledala sam u tvoju prljavu, malu dušu
što na mišiju rupu liči.
Ti si samo miš.
Pogledala sam u tvoje oči, Svete...

Ulice

Dubina, Nemir, Beskraj.
Mrak.
Brat na brata
u ovom prokletom gradu.
Izmedju zidova,
Na sivoj krvi naših ulica,
mi smo deca prokletih kurvinih sinova,
Osudjeni da isplaćujemo tudji dug
neiskorištenih života,
slomljenih palica.
Da ispunjavamo snove
egomanijaka,
zaboravljajući naše
zbog tog ološa
i njihovog ustajalog daha.
Šetamo ulicama našeg grada
koji oni ruše
lošim izgovorima svakog dana,
radeći sve što niko drugi neće,
lepeći kamen ostacima
nečijeg igubljenog smeha
neke nadjene sreće.
Prazni pogledi
u ništa.
u izgubljene oči.
u duhove.
I gdje ste sad?
Da gledamo u mrak.
Vaš mrak...
Vi ste zombiji
koji koračaju našim ulicama
ostavljajući samo trulež i smrad
Proždirući mozak svakom sa puta
razdirući sve što imamo
Šta vama znači naše?
Šta vam znači naš jad?
Ništa.
Hipnotisani
Uništavate nas.
Sve što smo bili i mogli biti
sada truli u nečijoj duši
Naše ulice
nisu više naše.
Svi gledamo u mrak,
beskrajno dubok mrak.

Ruža

Ona ima ožiljke. Izbledele vremenom, ali i dalje previše vidljive.
Ožiljke rana koje je sama stvarala, i branila im da zarastu.
Gradila je zid oko sebe, rušila ga zbog tračaka novih svetlosti i opet ga gradila pri svakom novom mraku.
Iz crne pećine vremena, strašna i umotana u skerlet, vaskrsavaju njena sećanja...
One je opečeno dete, koje se i dalje igra sa vatrom,
pri svakoj opekotini, ona je i dalje potpiruje.
Ona je pupoljak u cvatu. Prelepa. Mirisna. Jedinstvena. 
Ali sa ogromnim trnjem, nakostrešenim prema unutra.
Ona je onaj tračak nade.
Jedina iskra mog mraka.
Ona je ona za koju se držim,
u mislima, u duši,
kad god potonem, kad god izgubim tlo pod nogama..
Kad moj svet počne da se ruši
ona je tu da ga gradi sa mnom.
I ja ću uvek biti tu da joj previjem rane, da ugasim vatru,
da je sakrijem od mraka.
U svakom trenutku večnosti.

Sledeće na programu Utisak nedjelje

Umetnost? Bolest. Strašna. Zarazi svaki deo tebe. Svaku misao. Svaki pogled na svet. Ona je jedina nada ovog sveta. Ona iskra, plamen... Njena neokaljanost ne može da se povredi. Toliko iskrena, tolliko drugačija.  Zato je svet odbacuje. Iznova i iznova. Naziva je nemoralnom jer prikazuje njegovu sopstvenu sramotu.
Umetnost ima dušu. Ona je krade svome stvaraocu. Zato pravi umetnici s vremenom potroše svoj dar. Umetnost crpi da bi ostala lepa i sveža. Zato onaj ko je u svom poslednjem trenutku i dalje Umetnik, nije ostavio išta za sobom. Takvi su umetnici Života. On je njihovo jedino remek-delo. Njihovo Sećanje je njihova jedina zaostavština. Ali ona je toliko neprocenjiva, da je svaki umetnik uvek nosi sa sobom. Pa i na onaj poslednji Put.
Kažu da ako čovek posmatra život umetnički, njegov um predstavlja njegovu dušu.
Nema svako taj dar. Tu sposobnost da izokrene pogled na svet. Ali ona može biti opasna, jer koliko god živopisnosti da unese u život, pola od toga je bol, neopisiva patnja, čemer. Ponekad ona druga polovina zadovoljstva nije dovoljna da priguši ovu.
Ali, zar nije Umetnost vredna toga? Zaista uzme puno,
ali vrati još više...

" Ne mogu da verujem u to. Odveć je istinito."

Ponekad, ne mogu da se savladam. Strast prema grehu, ili makar onome što svet zove grehom je prevelika.
Živim. Ne osvrćem se. Gazim. Sve to da bih dobila ono što sam naumila. Jer čovekov život, je previše kratak..da bi se osvrtao, da bi primao greške drugih na svoja pleća. Svako ima svoj život kojim živi i cena koju plaća za to je i onako prevelika. Svaki nagon kome stiskamo jastuk na lice nam i dalje kljuca misli. Što više pritskamo jastuk to više žudnje isparava iz njega, koja nas truje.
Jednom se greši. Posle je sa gresima završeno. Ono što je prva greška uzela svaka naredna nam vraće.
Jedini način da se otarasimo iskušenja je da mu popustimo. Ako zabranimo duši ono što su njeni umom izvrnuti zakoni učinili nemoralnim, ona se razboli od čežnje.
Religija. Ona je najveći greh. Najveća laž. Reč izmisljena da bi zamenila Verovanje. Verovanje u sebe, u Život. Jer, šta ako su sedam smrtnih grehova, zapravo sedam smrtnih vrlina? Samo su previše istinite, iskrene da bi se prihvatile, pa su prikazane kao nešto prljavo. Zašto Svet osudjuje strast kad je ona nešto najiskrenije i najhumanije u čoveku? A zar nije baš iskrenost prava lepota.. Oh well, svet je tu da osudjuje.
Različitost objekata prema kojima je strast usmerena ne znači više grehova, već stvara jedinstvenost same strasti. Samo je pojačava. Na kraju, tajna je u tome da svoje najsladje 'grehove' ponavljamo što češće. Jer jedini neoprostivi greh je ne grešiti u životu...

Slika ogledala.

"Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše"
Ono idealno. Savršen krug, bez rana, bez ožiljaka.
Ne. Zašto je svaki pogled u ogledalo izopačen drušvenim idealima lepote?
Ideal je kolektivan. Savršenstvo je lično.
Zar savršenstvo ne bi trebalo da bude Ravnoteža.. Jer samo sa ravnotežom je moguć Mir, dostigljivo bestežinsko stanje misli. Komadić dobrog, i komadić lošeg. (Eh, da je samo komadić...) Yin-yang. To je savršenstvo.
Ali opet.. "ništa nije savršeno", do te ravnoteže je nemoguće doći. Put je beskonačan. Ulice su crna mreža mreža nekog ogromnog pauka. Gustina magle guši.
Monotonija svakog novog dana je nepodnošljiva...
Zato volim da spavam. Moj život ima sklonost da se raspadne kada sam budna...
Želim da dani što duže traju.. Da stavim tri tačke na njih, kao na kraj rečenice... Mnogo volim da stavljam te tri tačke. Tako su umirujuće,
dok Kraj? On je toliko stvaran da boli. Toliko surov dok razara sve pred sobom, cepa, pali papir na kom je nacrtano jedno srce. jedna duša. jedan život.
Previše je Kraj realan za mene. Zato volim da bežim koliko god mogu, od Monotonije, od dosade, a kada bežiš mislima nikada se ne umoriš. Jer ovaj svet je previše dosadan, pa moram svaki dan da ulažem napor da pravim novi. Ovaj svet. Stvari život je haos, ali zato ima nečega strašno logičnog u mašti.
"Ružnoća je jedina realnost." Zašto joj se prepustiti onda? Zašto ostati u realnosti?
Svaki dan me strah od Kraja razjeda. Žudnja za životom peče.. Kažu da Strast tera čoveka da razmišlja ukrug. Možda je onda ona kriva za Monotoniju...
Od ćelije do ćelije mog tijela struji ta jedna misao, a neobuzdana želja za životom, najkobniji ljudski prohtev, ubrzava drhtanje svakog nerva i vlakna. Ja sam rob misli. Svaka misao, svako sećanje, razjeda moju dušu.
Želim da budem što dalje. Gde niko neće znati ko sam. Čak ni ja sama. Želim da pobegnem od sebe.

Marioneta

Pa zar i ti? Pored svog ostalog ološa?
I tvoj odraz vidim u oštrici mača...
I koliko god se ja pravila jača
od svih ostalih
I moje srce je glina u tvojim rukama
U stanju da se raspadne ako se stisne previše jako...
Ili da bude suvo remek-delo
ako se oblikuje polako
ako se pravi vodom tvojih očiju...
Ja sam samo marioneta
koja igra po scenariju Života.
Beživotne lutke, nedodirljive za
samu Smrt
a ne tek Život
zarobljene u iluziji stvarnosti
tražeći smisao u prekidima Svesti
bez interesovanja za štetu
bez pogleda na otpad koji ostavljaju za sobom..
Kad si ti postao jedan od njih?
Kad je taj vulkan prestao da ključa?
Gdje je nestala tvoja strast?
Strašno..
Dišuće žive ljude
pretvoriti u kamene statue
Strašno
Oduzeti nekome sposobnost da voli
a time i da bude voljen
Zar to nije zločin?
Zato ja kradem svoj scenario svake noći
u krevetu
u onim dragocjenim trenutcima tik pre nego što zaspim
Pokušavajući da zakopam svoj nož
Što dublje
krijući ga od same Svesti
u prekidima Stvarnosti