- "Postoji opasnost da zaplačeš ako dozvoliš da te pripitome"

Dusan Prelevic Prele - Don't Explain

Stranica iz dnevnika

Gospode bože, kad bi samo neko mogao meni da pomogne. Jebem ti novembar. Otrovni mjesec škorpije. Velika joj žaoka, a moja duša premala. Svima treba neka pomoć, svi se raspadaju svima je teško. A teško je i meni mater vam jebem, a đe ste svi vi onda?! Nema vas, ne. Kako mi se vrišti. Kako mi neko treba. Mater ti jebem, izdajniče! Mater ti jebem. Sad si našao da me izdaš, pička li ti materina. A vazda sam tu za tebe. Sve si mi na svijet, većinu vremena. I tebi, đevojko. Nisi bila tu mjesec dana, i sad si našla da me prisvajaš, kad ti ponovo odgovaram. E pa jebiga. Ti si uvjek zauzeta, a ti debela, ti idi da učiš jebote. Ti mali, stisni zube, izbori se. Tebi, blijeda, tebi ne znam što da kažem. Nesposobna si. Ja ne mogu više. Ja imam malo više problema od tvoje nesposobnosti da riješiš svoje nepostojeće ljubavne razmirice. Imam. Imam mnogo većih.
Umire mi majka. Stomak mi se prevrće. Ne mogu da jedem već dvije nedjelje. Na njega ne mogu da se oslonim jer je odlučio da se zajebava sad kad mi najviše treba. A stvarno sam mislila da će bit tu, sad makar da će bit tu. Vi svi serete oko sitnica, pička vam materina. Je li vas sramota? Kako vas nije sramota. Može li neko mene da sasluša, jer ja stvarno ne tražim mnogo. Može li neko da se ponudi da me sluša, iako ne plačem svaki dan, treba mi to. Iako ja neću ništa reći, može li neko molim vas da me sasluša. Može li neko da me ne izda jednom u životu. Da li će se to ikad desit, hoće li? Spade knjiga na dva slova, Jeseni moja. A sad i ti imaš svojih problema, novih problema. Nadam se da ti ulice Beograda nisu pretijesne. A ne bi me začudilo iskreno...
Koji je vama đavo ljudi, pa da li ste vi normalni? Što se vama dešava pobogu. Kakva me ovo bolesna tjeskoba spopada. Što to čekam da se desi. Ko će meni muke rukom da odnese. Kad ću jednom u životu da se ne razočaram u ljude.
Samo knjige čitat treba, jebeš ti ovaj svijet.

Erotski esej Univerzumu

I šta reći a ne reći isto? Na kraju se sve svede na isti zmajev rep. Jurimo za svojim domovinama samo da bi ponovo pronašli ono što smo nekad bili sposobni da osjećamo, pa bile te domovine: zgrade, klupe, mostovi, gradovi, države, mačke, ptice, pjesme, priče ili ljudi. Ljudi otupe. Odustanu enzimi, odustanu sinapse. Šta jednom sirotom čovjeku onda preostane? On se tu i ne pita puno. A postoji li veći dar od toga.. Ako zaplačeš i kad vjetar dune ti si srećan čovjek. Beskrajno srećan, beskonačno bogat.

Ja upravo ovdje i sada pišem javnu molbu univerzumu da se zaljubim. I onda da me on tako dobro izvrti i prevesla da patim. Da patim puno. I ne pobogu, nisam mazohista, nisam nikako mazohista, zar ne vidite poentu. A kad se dobro ispatim, može da se vrati, ali tek kad progutam tu gorku pilulu, taj najbožanstveniji zalogaj patnje. Kad se nauživam u njoj i pustim je da me ispuni cijelu.
I onda da se zaljubim opet. U njega. U nekog novog. I opet. I opet i opet i opet i opet. I tako dok ne izdahnem.
Mi smo zaista blagoslovena bića. Mi smo popili šamarčinu po sred uveta od Boga, mi smo pojeli jabuku, i evo nas. Evo nas. Teatralno. Veličanstveno. Genijalno. Emotivno. Tu smo.

Univerzume, dušo moja, daj budi dobar. Apsolutno ti prepuštam svaku odluku, ali dozvoli mi da osjećam, dozvoli mi sve da osjećam, i više nego što sam tražila, i neka zažalim zbog toga, i onda mi lupi još veći šamar, udari me još više, jače. Daj mi sve. Prodri kroz mene, rastavi mi svaki atom i sastavi ga opet, ali budi tu. Dozvoli mi da osjećam. 

11.11.'15. 01:0000

Puca. Mahuna se otvara, zrna graška ižikljavaju u crne leptire koji se u rojevima rasipaju okolo. Pandorina kutija slobodnih radikala. Deset na četrnaesti. Toliko ih usisamo svakim dimom cigarete. [Prethodni pasus posmatrati kao film] I nije dovoljno. I nije dovoljno da umreš. Zato Smrt tako malo traži, tako skromno, Samo jedno dijete i tri neuspješne vještačke oplodnje. Samo pola utrobe. Samo matericu, i samo libido. I nakon pet godina samo sve to ponovo. Život već ide na licitacije.