Oktobarska arhiva

Provociraju me. A ja sam tip osobe koji ima pretrpan ormar robe od čega nosi jednu četvrtinu u najboljem slučaju, jer sam pohlepna i sebična i ne bih da se odreknem viška dok nije star izmrcvaren i iscijepan. Dok ih ne bacim kao poslednje tranje ili samo iznosam dok se nisam dobro izmeračila a inače mi se to pritom nikad nije previše sviđalo.A sad me oni provociraju. Šetaju preda mnom u mojim starim krpama. 

O samoubistvu

Apsurd i njegovi osjećaji su poput kože pored osunčanog prozora. Dio proključava na toploti sunca, drugi dio se mrzne u hladu skrivenim oknom i zidom. Nikome ni bolje, ni gore. E sad, da li je nužno ustati i preći samo na jednu stranu, zavisi od onoga koji bira. Do samog kraja će sigurno jedan dio ostati opečen, jedan ledeno hladan i utrnuo.

Politicology #1

“Izborni dan, oko podne... Šef je okružen najpovjerljivijim ljudima. Ćutljiv je i mrk. Stvari ne stoje dobro, kako izgleda. Najpovjerljiviji ljudi oko šefa već su pomalo uplašeni. Ipak, trude se da oraspolože Glavnog. To je osnovna strategija za bilo kakav društveni uspon, i svi to znaju. Šef i dalje ćuti, a prepadnuti dvorjani se nadaju samo u najmoćnije adrese: Boga i Šefa. Ne nužno tim redosljedom. Znaju da samo i jedino On (odnosi se na Šefa, izvini Svevišnji) može imati neko rješenje. Spasonosno, kao i uvijek. Ipak, ćute, Stvari ne idu kako treba... Šef najednom ustaje, laganim i sigurnim korakom odlazi do balkona. Odnekud se stvorio i šešir, klasični stetson. Šef ga stavlja na glavu, tek da podsjeti na Roberta Divala u legendarnoj sceni iz Kopoline “Apokalipse”. Pogleda svoj glavni grad na dan izbora. I izgovara: “Kako volim miris državnog udara ujutro”. I sve bi riješeno. Ko zna - zna.” (Balša Brković, “Udar”)

Na 101. godišnjicu smrti Velimira Rajića

НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…  А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп’о расу? Ал’ не! Не видим од тога ни сена;  По твом лицу радост се разлива... И свршено је! Ти си сада жена- Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе,  Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео. И нашто клетве! Нашто ружне речи?  О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:  Да Бог да сунце среће да ти сија! Све што год почнеш свршила у срећи! Са твоје среће бићу срећан и ја. И сваког дана ја ћу да се молим  Кад звоно верне у цркву позива... Ја нисам знао да те тако волим. Проста ти била моја љубав жива! Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:  Сва патња што си пис’о њој, ко жени, Нек’ мимоиђе њу, и нек падне На онај део што је писан мени! Услиши ову молитву, о Боже!  И душа ће ми мирно да почива; И шапутаће вечно, док год може: Проста ти била моја љубав жива! И онда када дође оно доба  У ком ће земља тело да ми скрива, Чућеш и опет са дна мога гроба: "Проста ти била моја љубав жива!”

Iskustvo ljubavi se ne prenosi

Ljubav je strašna stvar. Šta da vam kažem? Na ljubavnom iskustvu drugih ne može se učiti. Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je to prvi susret na svetu. Kao da nije bilo od Adama i Eve naovamo milijarde takvih susreta.

A, vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi. To je veliko zlo. I velika sreća. Bog je to tako uredio. Budite oprezni. Nemojte nikoga povrediti. Ljubavne rane ostaju najdublje urezane u duši. I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.”

(„Lauta i ožiljci” 1994)

Danilo Kiš