Veštica

Crna, jadna.. tužna.
Smežurane duše, i osušenog srca.
Traži najmanju grešku da kazni, da uništi

sav mir, sve iskreno.
Proždire moje strpljenje.
Hrani se i napaja mojom dušom.
Provodi dane žaleći se na kuću od slatkiša.
Ali kao hladna obloga na moj usplamteli um
spasava me misao
da će je
moja ruka gurnuti u peć.

Iluzija stvarnosti

Neobičan je ovaj svet. Ima toliko nagadjanja o njemu koja ljudi zovu činjenicama, da bi se zavarali da zapravo i znaju nešto o njemu, da oni upravljaju njime, a ne obrnuto. Pokušavaju da shvate neshvatljivo, umesto samo da se prepuste... i uživaju u vožnji lakog uma.
Svaka misao je opterećenje umu, nešto s čime može da se 'zabavlja'. Svako saznjanje otvara želju za novim. I novim. I novim... I kada se um jednom napuni, jedino što mu ostaje je zaborav, jedini spas mu je ludilo. Jedino saznanje koje nam zaista treba je ono umetničko, jer Umetnost je jedina koja može da nam ga pokloni, umesto da nas zaduži njime. Svako drugo saznanje je zaista fatalno, mnogo više uzima nego što daje. Ljude očarava neizvesnost. Jer tako je svaki trenutak treptaj, naelektrisan do linije pucanja.
Zar nisu stvari najlepše u magli? Kada nisu nikada dokučive do kraja, nedodirljive za našu stvarnost?
Kažu da svi putevi završavaju u oslobadjanju od iluzije. Moj još nije završen. Zašto bih ga oslobodila iluzije pre nego što moram? Želim da putujem u njoj. Želim da utonem u tu zavesu što dublje mogu, da svakim korakom gazim u dim nekog čarobnog šešira, i da za svakim korakom ostavljam isto. Jer.. šta bi bio madjioničarski trik da znamo unapred karte? Ruka koja ih drži samo ćuti....
Ljudi zaista previše objašnjavaju... Objasnjavanjem samo gubimo stvari. Zar vam se nikada nije desilo da nešto izgubi svu svoju predjašnju čar kada ga stavite na papir? Da trik igubi draž kada znate njegovu tajnu?Neko mi je jednom rekao da su Smrt i Prostota jedine koje se ne mogu odstraniti objašnjenjem. Da sve ono u šta je čovek siguran nikada nije istinito.
Svako saznanje je samo rešetka koja sužava kavez naše slobode.
Jer jedina prepreka do slobode je strah od nje iste.
Zašto bih se bojala magle? Tako je neodoljiva...
A moj um? Moj um je slobodan...

to dust you shall return.

Šta kad ne budem mogla više
da te ljubim
po pljusku neke letnje kiše?
Kad ne budem mogla da gledam u Mesec
i putujem daleko od svoje kože?
Kad ne budem mogla da osetim hladnoću noći,
ili vidim njen mrak?
Kada ne budem mogla da utonem u okean?
U njegov savršeno miran beskraj, u njegov
savršeno beskrajan mir...
Kada samo dodje Kraj.
Zauvek.
Tako tužne, tako bolne reči.
Odzvanjaju u strahu, u dubokoj tišini hodnika uma.
Pepeo pepelu. Prah prahu.
Sve ničemu.

For once you are dust

Uvek je bilo i biće
da zorom sviće
da Sunce visoko toplo sija.
Da pod kišom život klija.
Da se u Mesečini ljubavnici gube,
da sanjari traže neke 
misli druge
da sanjaju o njima...
Ali šta kad više ne bude?

Maska

Laži. Samo, i jedino laži.
Pri svakom pogledu, uzdahu.
Kamena maska na licu.
Ali u tvoju dušu je toliko lako prozreti.
Tu masku je tako lako slomiti.
Jer, kada se malo približim tvojoj duši, vidim.
Vidim suzu u očima, vidim odsjaj misli koje lebde
ali ne prelaze preko usana...
Vidim da je tvoja maska glinena,
da se posle svakog jecaja
deformiše u skladu sa tvojim crtama
lica, sakrivenog šminkom.
Pogledala sam u tvoju prljavu, malu dušu
što na mišiju rupu liči.
Ti si samo miš.
Pogledala sam u tvoje oči, Svete...

Ulice

Dubina, Nemir, Beskraj.
Mrak.
Brat na brata
u ovom prokletom gradu.
Izmedju zidova,
Na sivoj krvi naših ulica,
mi smo deca prokletih kurvinih sinova,
Osudjeni da isplaćujemo tudji dug
neiskorištenih života,
slomljenih palica.
Da ispunjavamo snove
egomanijaka,
zaboravljajući naše
zbog tog ološa
i njihovog ustajalog daha.
Šetamo ulicama našeg grada
koji oni ruše
lošim izgovorima svakog dana,
radeći sve što niko drugi neće,
lepeći kamen ostacima
nečijeg igubljenog smeha
neke nadjene sreće.
Prazni pogledi
u ništa.
u izgubljene oči.
u duhove.
I gdje ste sad?
Da gledamo u mrak.
Vaš mrak...
Vi ste zombiji
koji koračaju našim ulicama
ostavljajući samo trulež i smrad
Proždirući mozak svakom sa puta
razdirući sve što imamo
Šta vama znači naše?
Šta vam znači naš jad?
Ništa.
Hipnotisani
Uništavate nas.
Sve što smo bili i mogli biti
sada truli u nečijoj duši
Naše ulice
nisu više naše.
Svi gledamo u mrak,
beskrajno dubok mrak.

Ruža

Ona ima ožiljke. Izbledele vremenom, ali i dalje previše vidljive.
Ožiljke rana koje je sama stvarala, i branila im da zarastu.
Gradila je zid oko sebe, rušila ga zbog tračaka novih svetlosti i opet ga gradila pri svakom novom mraku.
Iz crne pećine vremena, strašna i umotana u skerlet, vaskrsavaju njena sećanja...
One je opečeno dete, koje se i dalje igra sa vatrom,
pri svakoj opekotini, ona je i dalje potpiruje.
Ona je pupoljak u cvatu. Prelepa. Mirisna. Jedinstvena. 
Ali sa ogromnim trnjem, nakostrešenim prema unutra.
Ona je onaj tračak nade.
Jedina iskra mog mraka.
Ona je ona za koju se držim,
u mislima, u duši,
kad god potonem, kad god izgubim tlo pod nogama..
Kad moj svet počne da se ruši
ona je tu da ga gradi sa mnom.
I ja ću uvek biti tu da joj previjem rane, da ugasim vatru,
da je sakrijem od mraka.
U svakom trenutku večnosti.

Sledeće na programu Utisak nedjelje

Umetnost? Bolest. Strašna. Zarazi svaki deo tebe. Svaku misao. Svaki pogled na svet. Ona je jedina nada ovog sveta. Ona iskra, plamen... Njena neokaljanost ne može da se povredi. Toliko iskrena, tolliko drugačija.  Zato je svet odbacuje. Iznova i iznova. Naziva je nemoralnom jer prikazuje njegovu sopstvenu sramotu.
Umetnost ima dušu. Ona je krade svome stvaraocu. Zato pravi umetnici s vremenom potroše svoj dar. Umetnost crpi da bi ostala lepa i sveža. Zato onaj ko je u svom poslednjem trenutku i dalje Umetnik, nije ostavio išta za sobom. Takvi su umetnici Života. On je njihovo jedino remek-delo. Njihovo Sećanje je njihova jedina zaostavština. Ali ona je toliko neprocenjiva, da je svaki umetnik uvek nosi sa sobom. Pa i na onaj poslednji Put.
Kažu da ako čovek posmatra život umetnički, njegov um predstavlja njegovu dušu.
Nema svako taj dar. Tu sposobnost da izokrene pogled na svet. Ali ona može biti opasna, jer koliko god živopisnosti da unese u život, pola od toga je bol, neopisiva patnja, čemer. Ponekad ona druga polovina zadovoljstva nije dovoljna da priguši ovu.
Ali, zar nije Umetnost vredna toga? Zaista uzme puno,
ali vrati još više...

" Ne mogu da verujem u to. Odveć je istinito."

Ponekad, ne mogu da se savladam. Strast prema grehu, ili makar onome što svet zove grehom je prevelika.
Živim. Ne osvrćem se. Gazim. Sve to da bih dobila ono što sam naumila. Jer čovekov život, je previše kratak..da bi se osvrtao, da bi primao greške drugih na svoja pleća. Svako ima svoj život kojim živi i cena koju plaća za to je i onako prevelika. Svaki nagon kome stiskamo jastuk na lice nam i dalje kljuca misli. Što više pritskamo jastuk to više žudnje isparava iz njega, koja nas truje.
Jednom se greši. Posle je sa gresima završeno. Ono što je prva greška uzela svaka naredna nam vraće.
Jedini način da se otarasimo iskušenja je da mu popustimo. Ako zabranimo duši ono što su njeni umom izvrnuti zakoni učinili nemoralnim, ona se razboli od čežnje.
Religija. Ona je najveći greh. Najveća laž. Reč izmisljena da bi zamenila Verovanje. Verovanje u sebe, u Život. Jer, šta ako su sedam smrtnih grehova, zapravo sedam smrtnih vrlina? Samo su previše istinite, iskrene da bi se prihvatile, pa su prikazane kao nešto prljavo. Zašto Svet osudjuje strast kad je ona nešto najiskrenije i najhumanije u čoveku? A zar nije baš iskrenost prava lepota.. Oh well, svet je tu da osudjuje.
Različitost objekata prema kojima je strast usmerena ne znači više grehova, već stvara jedinstvenost same strasti. Samo je pojačava. Na kraju, tajna je u tome da svoje najsladje 'grehove' ponavljamo što češće. Jer jedini neoprostivi greh je ne grešiti u životu...

Slika ogledala.

"Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše"
Ono idealno. Savršen krug, bez rana, bez ožiljaka.
Ne. Zašto je svaki pogled u ogledalo izopačen drušvenim idealima lepote?
Ideal je kolektivan. Savršenstvo je lično.
Zar savršenstvo ne bi trebalo da bude Ravnoteža.. Jer samo sa ravnotežom je moguć Mir, dostigljivo bestežinsko stanje misli. Komadić dobrog, i komadić lošeg. (Eh, da je samo komadić...) Yin-yang. To je savršenstvo.
Ali opet.. "ništa nije savršeno", do te ravnoteže je nemoguće doći. Put je beskonačan. Ulice su crna mreža mreža nekog ogromnog pauka. Gustina magle guši.
Monotonija svakog novog dana je nepodnošljiva...
Zato volim da spavam. Moj život ima sklonost da se raspadne kada sam budna...
Želim da dani što duže traju.. Da stavim tri tačke na njih, kao na kraj rečenice... Mnogo volim da stavljam te tri tačke. Tako su umirujuće,
dok Kraj? On je toliko stvaran da boli. Toliko surov dok razara sve pred sobom, cepa, pali papir na kom je nacrtano jedno srce. jedna duša. jedan život.
Previše je Kraj realan za mene. Zato volim da bežim koliko god mogu, od Monotonije, od dosade, a kada bežiš mislima nikada se ne umoriš. Jer ovaj svet je previše dosadan, pa moram svaki dan da ulažem napor da pravim novi. Ovaj svet. Stvari život je haos, ali zato ima nečega strašno logičnog u mašti.
"Ružnoća je jedina realnost." Zašto joj se prepustiti onda? Zašto ostati u realnosti?
Svaki dan me strah od Kraja razjeda. Žudnja za životom peče.. Kažu da Strast tera čoveka da razmišlja ukrug. Možda je onda ona kriva za Monotoniju...
Od ćelije do ćelije mog tijela struji ta jedna misao, a neobuzdana želja za životom, najkobniji ljudski prohtev, ubrzava drhtanje svakog nerva i vlakna. Ja sam rob misli. Svaka misao, svako sećanje, razjeda moju dušu.
Želim da budem što dalje. Gde niko neće znati ko sam. Čak ni ja sama. Želim da pobegnem od sebe.