Ulice

Dubina, Nemir, Beskraj.
Mrak.
Brat na brata
u ovom prokletom gradu.
Izmedju zidova,
Na sivoj krvi naših ulica,
mi smo deca prokletih kurvinih sinova,
Osudjeni da isplaćujemo tudji dug
neiskorištenih života,
slomljenih palica.
Da ispunjavamo snove
egomanijaka,
zaboravljajući naše
zbog tog ološa
i njihovog ustajalog daha.
Šetamo ulicama našeg grada
koji oni ruše
lošim izgovorima svakog dana,
radeći sve što niko drugi neće,
lepeći kamen ostacima
nečijeg igubljenog smeha
neke nadjene sreće.
Prazni pogledi
u ništa.
u izgubljene oči.
u duhove.
I gdje ste sad?
Da gledamo u mrak.
Vaš mrak...
Vi ste zombiji
koji koračaju našim ulicama
ostavljajući samo trulež i smrad
Proždirući mozak svakom sa puta
razdirući sve što imamo
Šta vama znači naše?
Šta vam znači naš jad?
Ništa.
Hipnotisani
Uništavate nas.
Sve što smo bili i mogli biti
sada truli u nečijoj duši
Naše ulice
nisu više naše.
Svi gledamo u mrak,
beskrajno dubok mrak.