Olovne suze

Svakog jutra, pri prvom otvoranju kapaka
zapitam se
Kakav će lanac na mene danas da bace? Sa čim to još mogu da me okuju?
Da me privežu za njihove tužne male, prazne živote
ostavljajući moj da me čeka sa druge strane rešetki...
Ali idu dani, i vremenom uspem da se oslobodim nekih lanaca
sad jedino šta bacaju na mene jesu olovne reči...
Ponekad promaše, i dobiju revolt, zakucavanje, slomljeni jezik.
Ali vrlo često pogode, i to pravo u srce..
I baš kao njihove teške, olovne reči, koje se gomilaju u ovoj korpi za otpatke u mojim grudima
niz moje trepavice teku olovne suze
kada pukne okov koji ih drži...
A uvek tu ima neki. Oni su ih stvorili; oni su ih učili da se stvaraju.
Oni su me pretvorili u čudovište, uprljano, uraslo
u svoja sopstvena čudovišta,
a i ta čudovišta imaju svoje okove...
Možda... ako isteram napolje dovoljno suza
možda one uspeju da ih polome...
Olovne suze,
za olovne okove.