Ruža

Ona ima ožiljke. Izbledele vremenom, ali i dalje previše vidljive.
Ožiljke rana koje je sama stvarala, i branila im da zarastu.
Gradila je zid oko sebe, rušila ga zbog tračaka novih svetlosti i opet ga gradila pri svakom novom mraku.
Iz crne pećine vremena, strašna i umotana u skerlet, vaskrsavaju njena sećanja...
One je opečeno dete, koje se i dalje igra sa vatrom,
pri svakoj opekotini, ona je i dalje potpiruje.
Ona je pupoljak u cvatu. Prelepa. Mirisna. Jedinstvena. 
Ali sa ogromnim trnjem, nakostrešenim prema unutra.
Ona je onaj tračak nade.
Jedina iskra mog mraka.
Ona je ona za koju se držim,
u mislima, u duši,
kad god potonem, kad god izgubim tlo pod nogama..
Kad moj svet počne da se ruši
ona je tu da ga gradi sa mnom.
I ja ću uvek biti tu da joj previjem rane, da ugasim vatru,
da je sakrijem od mraka.
U svakom trenutku večnosti.