Apokalipsa

Ljudi su kao hologrami. Njihov um je lavirint, oni su lavirint.
Njihovi najmanji delovi su lavirint. I vrlo lako se igube sami u sebi...

Čudno je to...
kako pogled na svet može da se promijeni tako brzo..
kako pogled na tragediju, kraj svetu do tada znanom, može da se promeni još brže
Samo ako se daleko zaluta.
Onaj prvi nalet, okidač apokalipse
je beli konjanik,
on se uvlači pod kožu, stvara nemir
stvara sve agonije koje slede
čini ih toliko vidljivim da patimo i pre nego što one stvarno dodju
antihrist.
odmah nakon njega
u brzom galopu
stiže crveni konjanik: Rat
Salje talase vrućine i nalete besa
na svakoga osim samog sebe
pokretača apokalipse...
Strašniji je od svih ostalih zajedno
jer pobrčka um
tjera na borbu protiv saboraca, umesto protiv neprijatelja
Zatim polako
sa nekom jezom u njegovom iščekivanju
s svesni da će doći
medju svet pristiže Glad, crna kao noć
želja za igubljenim, pohlepa za onim što je bilo pre.
Do uma stigne koliko je pre imao,
i koliko je igubio...
I na kraju, dok duša pati za svime što je sama sebi oduzela
u toj kobnoj greški koju je počinila i za koju sada ispašta
na zelenkastom bledunjavom konju
nju opseda Bolest..
Duša trune, polako, bolno
gubeći i ono malo što joj je ostalo
pateći za onim što je igubila..
Ali iako je odavno mrtva, ona trune i dalje
i njeni poslednji atomi se raspadaju,
i njeno Ništa se i dalje raspada...
Čudno je to...
Apokalipsa je odavno prošla..
Još onog trena kada je greška učinjena..
Ovo je samo pakao
A ulaznicu je rezervisala krvlju još onda kada je zgriješila.
Jahači su joj samo prokrčili put.
Ali, nije na nama da ih krivimo...
njima je to bila fusnota u ugovoru s Bogom.
A ona? Ona sama je dijelom svoja četiri jahača...