Iluzija stvarnosti

Neobičan je ovaj svet. Ima toliko nagadjanja o njemu koja ljudi zovu činjenicama, da bi se zavarali da zapravo i znaju nešto o njemu, da oni upravljaju njime, a ne obrnuto. Pokušavaju da shvate neshvatljivo, umesto samo da se prepuste... i uživaju u vožnji lakog uma.
Svaka misao je opterećenje umu, nešto s čime može da se 'zabavlja'. Svako saznjanje otvara želju za novim. I novim. I novim... I kada se um jednom napuni, jedino što mu ostaje je zaborav, jedini spas mu je ludilo. Jedino saznanje koje nam zaista treba je ono umetničko, jer Umetnost je jedina koja može da nam ga pokloni, umesto da nas zaduži njime. Svako drugo saznanje je zaista fatalno, mnogo više uzima nego što daje. Ljude očarava neizvesnost. Jer tako je svaki trenutak treptaj, naelektrisan do linije pucanja.
Zar nisu stvari najlepše u magli? Kada nisu nikada dokučive do kraja, nedodirljive za našu stvarnost?
Kažu da svi putevi završavaju u oslobadjanju od iluzije. Moj još nije završen. Zašto bih ga oslobodila iluzije pre nego što moram? Želim da putujem u njoj. Želim da utonem u tu zavesu što dublje mogu, da svakim korakom gazim u dim nekog čarobnog šešira, i da za svakim korakom ostavljam isto. Jer.. šta bi bio madjioničarski trik da znamo unapred karte? Ruka koja ih drži samo ćuti....
Ljudi zaista previše objašnjavaju... Objasnjavanjem samo gubimo stvari. Zar vam se nikada nije desilo da nešto izgubi svu svoju predjašnju čar kada ga stavite na papir? Da trik igubi draž kada znate njegovu tajnu?Neko mi je jednom rekao da su Smrt i Prostota jedine koje se ne mogu odstraniti objašnjenjem. Da sve ono u šta je čovek siguran nikada nije istinito.
Svako saznanje je samo rešetka koja sužava kavez naše slobode.
Jer jedina prepreka do slobode je strah od nje iste.
Zašto bih se bojala magle? Tako je neodoljiva...
A moj um? Moj um je slobodan...