"Izlečiti dušu pomoću čula, a čula pomoću duše"
Ono idealno. Savršen krug, bez rana, bez ožiljaka.
Ne. Zašto je svaki pogled u ogledalo izopačen drušvenim idealima lepote?
Ideal je kolektivan. Savršenstvo je lično.
Zar savršenstvo ne bi trebalo da bude Ravnoteža.. Jer samo sa ravnotežom je moguć Mir, dostigljivo bestežinsko stanje misli. Komadić dobrog, i komadić lošeg. (Eh, da je samo komadić...) Yin-yang. To je savršenstvo.
Ali opet.. "ništa nije savršeno", do te ravnoteže je nemoguće doći. Put je beskonačan. Ulice su crna mreža mreža nekog ogromnog pauka. Gustina magle guši.
Monotonija svakog novog dana je nepodnošljiva...
Zato volim da spavam. Moj život ima sklonost da se raspadne kada sam budna...
Želim da dani što duže traju.. Da stavim tri tačke na njih, kao na kraj rečenice... Mnogo volim da stavljam te tri tačke. Tako su umirujuće,
dok Kraj? On je toliko stvaran da boli. Toliko surov dok razara sve pred sobom, cepa, pali papir na kom je nacrtano jedno srce. jedna duša. jedan život.
Previše je Kraj realan za mene. Zato volim da bežim koliko god mogu, od Monotonije, od dosade, a kada bežiš mislima nikada se ne umoriš. Jer ovaj svet je previše dosadan, pa moram svaki dan da ulažem napor da pravim novi. Ovaj svet. Stvari život je haos, ali zato ima nečega strašno logičnog u mašti.
"Ružnoća je jedina realnost." Zašto joj se prepustiti onda? Zašto ostati u realnosti?
Svaki dan me strah od Kraja razjeda. Žudnja za životom peče.. Kažu da Strast tera čoveka da razmišlja ukrug. Možda je onda ona kriva za Monotoniju...
Od ćelije do ćelije mog tijela struji ta jedna misao, a neobuzdana želja za životom, najkobniji ljudski prohtev, ubrzava drhtanje svakog nerva i vlakna. Ja sam rob misli. Svaka misao, svako sećanje, razjeda moju dušu.
Želim da budem što dalje. Gde niko neće znati ko sam. Čak ni ja sama. Želim da pobegnem od sebe.
Ono idealno. Savršen krug, bez rana, bez ožiljaka.
Ne. Zašto je svaki pogled u ogledalo izopačen drušvenim idealima lepote?
Ideal je kolektivan. Savršenstvo je lično.
Zar savršenstvo ne bi trebalo da bude Ravnoteža.. Jer samo sa ravnotežom je moguć Mir, dostigljivo bestežinsko stanje misli. Komadić dobrog, i komadić lošeg. (Eh, da je samo komadić...) Yin-yang. To je savršenstvo.
Ali opet.. "ništa nije savršeno", do te ravnoteže je nemoguće doći. Put je beskonačan. Ulice su crna mreža mreža nekog ogromnog pauka. Gustina magle guši.
Monotonija svakog novog dana je nepodnošljiva...
Zato volim da spavam. Moj život ima sklonost da se raspadne kada sam budna...
Želim da dani što duže traju.. Da stavim tri tačke na njih, kao na kraj rečenice... Mnogo volim da stavljam te tri tačke. Tako su umirujuće,
dok Kraj? On je toliko stvaran da boli. Toliko surov dok razara sve pred sobom, cepa, pali papir na kom je nacrtano jedno srce. jedna duša. jedan život.
Previše je Kraj realan za mene. Zato volim da bežim koliko god mogu, od Monotonije, od dosade, a kada bežiš mislima nikada se ne umoriš. Jer ovaj svet je previše dosadan, pa moram svaki dan da ulažem napor da pravim novi. Ovaj svet. Stvari život je haos, ali zato ima nečega strašno logičnog u mašti.
"Ružnoća je jedina realnost." Zašto joj se prepustiti onda? Zašto ostati u realnosti?
Svaki dan me strah od Kraja razjeda. Žudnja za životom peče.. Kažu da Strast tera čoveka da razmišlja ukrug. Možda je onda ona kriva za Monotoniju...
Od ćelije do ćelije mog tijela struji ta jedna misao, a neobuzdana želja za životom, najkobniji ljudski prohtev, ubrzava drhtanje svakog nerva i vlakna. Ja sam rob misli. Svaka misao, svako sećanje, razjeda moju dušu.
Želim da budem što dalje. Gde niko neće znati ko sam. Čak ni ja sama. Želim da pobegnem od sebe.
No comments:
Post a Comment