Kapi slomljenog neba

Slušam kapi kako se trkaju niz stakla
Odmaram dušu dok virim kroz oči, posmatrajući kišu kako hladi
moj dvadesetsosmi krug pakla
u koji bežim svake noći
na neka savršeno nesavršena mesta.
Zabrinjavajuća je moja sreća dok slomljeno nebo lije uz prasak.
Mozda jer kapi kiše odbijaju da budu tiše,
I za samo jedan časak naprave
više otkucaja nego prosečno srce za celi svoj vek.
I nebo je savršeno uskladjeno sa bojom moje misli o tebi,
koja tako mokra i tmurna ne moze da se odupre sebi
Pa pruža ruke kiši da je spasi od davljenja.
A ja, predana njoj, još uvek tražim kišu,
posmatrajući ovu liticu 
po kojoj šetam, da me makar još jednom oblije milina.
"...a noć je gluva, i sve od spolja guta tišina."...