Utisak

Da li vam ikada desilo nešto što je promenilo vaše unutrašnje biće na najgrublji, i najokrutniji mogući način?Da vas neka knjiga oduševi i istraumira u isto vreme, jer ste se možda delom prepoznali negdje u njoj? Da se vežete za nekog lika iz filma, i da svim silama želite da imate baš takvog starijeg brata? Da li vam se ikada desilo da na mrzite nekoga jer poseduje neku vašu osobinu koju prezirete, ili poseduje nešto što želite? Meni jeste.
Ponekad se uplašim kad shvatim khrkost svakog ljudskog bića, pa i mene medju njima. S tim što ja obično volim da se zavaravam kako mene ništa ne dotiče. A onda shvatim da i obična reč može da bude ono što je prodrlo do potpune unutrašnjosti, na ona mesta gde se krije duša kada ne želi da bude nadjena.
A te knjige... obično mogu da pevam čitave pasuse kad me nešto podseti na neki. A oni citati koji su me najviše dotakli, njih nikad ne gubim sa uma.
One su promenile moje gledanje na svet, moje gledanje na sebe, i moje gledanje na društvo pre svega. Prihvatile me takvu kakva jesam, ne forsirajući bilo kakvu vrstu promene. Jer, zar baš to nije posao svake grane umetnosti?
Negovanje drugačijeg.

A song of myself and many more

Where will the life lead us?
'Cause in the end we all end up alone
Maybe if you're lucky enough to stop someone who wants to follow you there...
All the dreams we ever had, at one point seem to fade away, 
becoming a bit more of a haze...
Oh Lord, won't you spare my sinning soul? 'Cause I'm just a human
And not a thing more.
But I'm trying to make the birds, and the wind
envy me every day...
But that's so hard, since they have their freedom to say
that they're okay
and need nothing more...
Sometimes I feel like I don't have anyone. Like I'm my only partner, friend...
But in times like these, I have my streets
with all of their haze and rain
And they all kiss me with every drop clouds send.
And all the nightmares
that came alive?
All the nights I cried?
I burn them out. And every single time
I let some loving into my soul...

Zabranjeno voće

I uvjek dohvatim dostigljive
odmah potrošim,
a onda tražim dalje..
A ono što me kopka
jurim, želim...
Želim sve što ne mogu da imam
a podcjenujem dobijeno
ili ono što mogu lako da dobijem..
Šta je to
usadjeno u svakoj ljudskoj duši
da svako teži svome zabranjenom voću
nečemu što ne mogu
ili ne trebaju imati..
Zašto nam nisu dovoljne zelene jabuke?
Sazreće one vremenom..
Šta je to što nas toliko odjednom privuče nečemu?
Da bi smo ga najčešće odmah odbacili
čim ga shvatimo da nije nedostižno...
Kakav je to plamen koji gori u nama
Zar je ljudska pohlepa toliko jaka?
Jednom mi je neko rekao
da je Bog zaboravio u nama da ugasi iskru besmtnosti...
Da li zbog toga želimo sve, sada?
Prokleti da uvjek tražimo bolje, veće
prokleti da sebe smatramo najboljim i najvećim
iako to nismo
do onoga dana kad nas vrate zemlji
iz koje smo postali...

Pismo nikome

      I dobro mi je... Stvarno jeste.
Imam trenutaka kada se pogubim. I kada dobijem porive da uništim. I sebe i ostatak svijeta. Ali ti trenuci brzo prodju. Otjeram ih nečim ili ih nekim.
Iskreno se nadam da život postoji još negdje. Jer ovdje je previše zagadjen ljudima. Prodanim dušama.
Mrzim ovaj svijet. Zato se trudim da uvjek imam drugi negdje tu blizu kada ovaj ne mogu da podnesem, kada predje sve moguće granice podnošljivosti.
   
      Tih dana bih samo ležala i lutala po nekim kišnim ulicama. U mojim svjetovima ulice su uvjek kišne. Nebo je sivo, a tlo miriše na jesen. U vazduhu može da se osjeti nirvana. Možeš da je namirišeš. Možeš da kisneš a da se ne natopiš. Možeš da sanjaš i živiš odjednom.
Često me tjeraju odatle. Nikada me ne mogu istjerati, jer njihovim tužnim glavama taj svijet je previše dalek da bi ga spoznali. I ponekad pomislim da je ljubomora to što me tjeraju, idiotizam to što ni ne pokušavaju da ga vide. Ali šta ako jesu u pravu? Ako sam previše daleko otišla tamo. Jer već odavno ja ne želim da se vratim. Uvjek se kačim za ljude, za stvari... Kao krpelj, zagrizem duboko u njih, i ne puštam ih. Nisam nikada bila nestabilna, ali moram da imam nešto što ću uvjek imati uz sebe, na dohvat ruke ili misli, neki centar mog života. Ali kako je toliko mnogo puta svašta i svako dolazilo i odlazilo iz mog života, sada sam se usidrila u moj um. I ne puštam ga.

     Možda zato toliko volim da upoznajem ljude. Da ih proberem. Da uništim loše, da ostavim dobre, i da zacementiram najbolje jer takvi uvjek pobjegnu. Prije ili kasnije oni se oslobode i bježe ne osvrćući se za onima koje su slomili zajedno sa svojim cementom.
I radujem se što počinjem. Treba mi da počnem nešto. Ah, kako se nadam da će sve da bude dobro. Da ću imati ljude, koji će imati mene. Biće moji, ali ću i ja biti njihova. Koliko sam samo zvijezda padalica i trepavica potrošila na ove želje. Možda i previše.
Nadam se ne premalo.
                                                                                                           
                                                                                                              Iskreno ničija,
                                                                                                                Ja

In a world of my own

Tamo...
Tamo su ulice uvjek kišne. I prazne.
Vazduh je hladan, a opet topao.
Miriše na jesen. Na oganj.
Iza ulica
na jedan pogled daleko
leži šuma. Modrih borova.
Iznad njenih vrhova izviru oblaci.
Ta šuma ima brvnare sa ognjištem.
Mora da ih ima.
Pored svakog ognjišta spava po jedna mačka,
i jastuci su uvjek topli od vatre...
I krevet sa bijelim čaršavima koji mirišu na lavandu.
I neki u krevetu, koji gužvaju te čaršave
i šapuću...
A noći?
Tada se oblaci razmiču...
Mjesec hipnotiše svojim zracima. 
A čitav zvezdani svod je tu.
Konačno vidljiv.
A iza šume ima jedna mala-velika plaža.
sa pijeskom poput brašna.
I iza sklopljenih očiju
slike nisu ometene dok proleću,
uz šuškanje mora.
I najčešće sam sama.
Ili sa njim.
Ili sa onima koji su još tu.
A takvih ima i dalje.
A one ulice?
Sa njihovog asfalta odskaču kapi.
Udaraju svom brzinom.
I magla je često spuštena.
I ne tad ne vidim ništa pred sobom.
I uživam.
I sanjam...
a ne moram da se budim.

2. stranica iz dnevnika

I neizmjerna euforija. Novi početak. Svi se čude kako sam ja toliko socijalna i otvorena, i otkačena, pa mi je tako lako da pričam sa nekim koga nikad nisam prije vidjela. Zar ne bi bio grijeh propustiti i jedno prijateljstvo koje je moglo da se stekne? I jednu ljubav koja je mogla da se rodi? Kažu da imam petlju. Ja samo kažem da je šteta ne dovrštiti nešto započeto, ili dopustiti da te sopstvene utvare spriječe u bilo čemu.

A počeci... zar nisu savršeni?
Nikad ne znaš šta te dalje čeka... Svaki momenat je zlatan. Samo su najbolje stvari na površini. Vrijeme donosi samo probleme. Ali i kraj je divan, takodje. Tek tada shvatimo vrijednost onoga što se završava, onoga što smo imali. Ali ono što ga razlikuje od početka, je to što ne mora da bude srećan. Jer život nije jebena bajka u kojoj ti je happily ever after pruženo ugovorom.

"...Svaka moja slabost je sigurno prolazna..."

I sve što me držalo
je nestalo...
Kao što maslačak nestane u jednom trenu
kao da nije ni postojao
kada zasija šibica.
Stvari tako nestalne,
ljudi tako prolazni...
Spremni da te izvrnu, ismiju, odbace
kada im to predstavlja dovoljno zadovoljstvo,
dovoljno napajanje njihovom egu,
kada imaju nekog da zadive...
Tužno je to..
Svet je tako pun sujete
niko ne ume da više voli,
mada nije kao da su ikad i umeli...
I zalupa srce
I nastupi bes
I nastupi strah
da te onaj kog si voleo
menja.
I odjednom gubim sve sto mi je značilo.
u trenu...
Biću dobro..
Aritmija.
Samo na kratko..
Svaka moja slabost je sigurno prolazna.
I tražim novi početak...
grabim ga.
kao i svaki put kad nemam sidro
u nečiji okean pusteno,
da traži novi dom.

Padanje u svest

Ne želim da se osvestim, ne želim da se probudim i suočim sa stvarnošću.
Moj um je ponekad tako divno mesto. Čak i onih dana, kada tamne senke udju u njega, ne želim da idem dalje od njega i njegovih granica, baš zato što ih on nema.
Ne želim da padam u svest svakog dana. Meni tamo nikad nije dobro.
Jer sve se sada nekako privodi kraju, i realnost je previše ružna i okrutna za nežna bića. Koliko god ona tvrdoglava i uporna bila, mnogo se bolje snalaze u njima prilagodjenim svetovima, van lanaca realnosti.
Ali baš kao što kažu, onda, čim izgovore nekada davno, davno, 'posle svakog kraja mora biti novi početak' .
Uživam u njihovim bajkama samo jer jako želim, jer hoću da verujem u to što mi pričaju. Ali kada se jednom završe, koliko god početaka da ima, stvari više nikada nisu iste. Uprkos svim njihovim bajkama i mojoj volji za verovanjem.
Ne želim da se probudim. Sanjala sam predugo, čitavo leto sam sanjala, a moji porivi za snovima i dalje nisu zadovoljeni. Ali opet... ako sve ima svoj kraj i početak, počeće i moj san ponovo. A snovi su toliko divni da vredi rizikovati da se pretvore u košmare...
Uvek prevazidjem taj strah, čak i posle košmara. Tad samo duboko udahnem i utonem u novi san. Pružim mu ruku i zaigram sa njim sving do onih granica kad više ni sebe ne mogu da pratim.
Ne želim da se probudim.

Linije večnosti

Pogledi ka horizontu otkriju tako puno, a opet tako malo...
Pogledaš na mapu i znaš šta se krije izvan tvog pogleda, a opet ne možeš da ga osetiš, namirišeš...
Pogledaš liniju gde se ukrštaju voda i nebo, i shvatiš pojam večnosti.
A večnost? To je kada pogledaš iza sebe i zadovoljan si sa onim što si do sada uradio u životu.
Uvek te tište neke greške, da...
ali znaš da su velike stvari ispale onako kako treba.
Kada pogledaš iza i ponosan si na ono što si bio, i što jesi, bez obzira na to što si radio, jer znaš da si radio samo ono što si hteo onda kada si to hteo, i znaš da si postao sve ono čemu si težio...
Večnost je kada pogledaš, izgubiš ili zamisliš nekoga, i shvatiš da ga voliš. Taj trenutak sadrži u sebi večnost i još toliko toga.
Okean je večan. Nebo je večno. Budućnost je večna.

Pokidani pokloni

Zašto uvjek uništim sve što dotaknem? Ne mogu da živim sa nečim onakvim kakvo jeste, nego u očajnim pokušajima da ga popravim, upropastim ga.
A najgori dio je što tek tada shvatim da možda  i nije bilo tako loše prije nego što sam ja odlučila da treba da se popravi. Neke greške više ništa ne može da ispravi. Ni vrijeme. Možda bi ono i moglo kada bi teklo unazad...
Jedini način da se takva greška popravi je da se zamijeni upropašteno, ali... kopija nikad nije dobra kao original. Fabrička greška je u kopiranoj uspomeni.