Vatrene kiše

Kada je otišla ponela je sa sobom sve kapi kiše...
A ja sam živela samo pljuskovitim danima.
Ponela je svu vatru,
ponela sve što miriše
na proleće, leto, zimu i jesen,
na nju, i onako kako je samo ona znala.
Ponela je moje srce daleko
i bacila ga negde po pljusku u okean.
I sad ja jedino osećam,
jedino znam,
da više nikad neće šetati neko
sa mnom po pljusku kao što je ona šetala.
kao što je samo ona umela.
U njenom životu postojali su mnogi,
a ona je za mene bila jedina..
Jer, moji su uslovi uvek bili strogi
i još nikada nisam upoznala nekoga ko ih
tako dobro ispunjava
kao što je to ona radila...
I bez njene vatre i kiše
više nikada ništa neće biti isto.
Više niko nikada neće moći da miriše
na ružu.
I od tada sam upoznale mnoge ljude koji vole kišu...
Ali niko nikada nije pričao kao ona,
pevao kao ona,
slušao kao ona...
Niko tako dobro nije hodao po nekim rosnim stazama
po mojim i tudjim glavama
kao što smo mi radile.
Po vatrenim kišama.
I niti će ikad.
I ko god učini da se njena stabljika savija
videće da se ona svaki put ispravi,
sve viša, još mirisnija.
I sve one sne što je snila,
što mi ih je pored reke pričala,
nadam se da je svaki u stvarnost pretvorila.
Da je pobegla od sopstvenih i tudjih lanaca
da slobodno krstari svetom,
kao nebom lastavica.
Nadam se da i dalje veruje u Petra Pana
vile, i izgubljenu decu koja su našla dom..
Svakog dana sve rumenija,
sve lepša i smelija,
Izgubljeno dete, od života nadjena.
Srećan rodjendan,
izvini...
Volim te, Marija

Kandže

Blijedo lice, koža. Vječita mučnina... Ko zna kakva je bolest upala u mene i koliko davno.
Ko zna šta je upalo u mene i koliko davno...
Šetka se ova misao mojim umom već neko vrijeme, i odbija da se zaustavi dok ne izazove mučninu. Ali, niko nikad nije pokušao da me izleči, da istera bolest, da istera demone koji tu čuče...
A bolest? Nije meni to što vidim, osećam, kako me iz dana u dan sve više izjeda, koliko joj dajem,
koliko nestajem, nego to što boli kao da sam djavo kandžama stiska svaki moj organ. Srce najjače, želudac najviše...
Davno izgubljene čeljusti, koje gore od kiseline nagrizaju sve iznutra, ponovo su tu.

Apokalipsa

Ljudi su kao hologrami. Njihov um je lavirint, oni su lavirint.
Njihovi najmanji delovi su lavirint. I vrlo lako se igube sami u sebi...

Čudno je to...
kako pogled na svet može da se promijeni tako brzo..
kako pogled na tragediju, kraj svetu do tada znanom, može da se promeni još brže
Samo ako se daleko zaluta.
Onaj prvi nalet, okidač apokalipse
je beli konjanik,
on se uvlači pod kožu, stvara nemir
stvara sve agonije koje slede
čini ih toliko vidljivim da patimo i pre nego što one stvarno dodju
antihrist.
odmah nakon njega
u brzom galopu
stiže crveni konjanik: Rat
Salje talase vrućine i nalete besa
na svakoga osim samog sebe
pokretača apokalipse...
Strašniji je od svih ostalih zajedno
jer pobrčka um
tjera na borbu protiv saboraca, umesto protiv neprijatelja
Zatim polako
sa nekom jezom u njegovom iščekivanju
s svesni da će doći
medju svet pristiže Glad, crna kao noć
želja za igubljenim, pohlepa za onim što je bilo pre.
Do uma stigne koliko je pre imao,
i koliko je igubio...
I na kraju, dok duša pati za svime što je sama sebi oduzela
u toj kobnoj greški koju je počinila i za koju sada ispašta
na zelenkastom bledunjavom konju
nju opseda Bolest..
Duša trune, polako, bolno
gubeći i ono malo što joj je ostalo
pateći za onim što je igubila..
Ali iako je odavno mrtva, ona trune i dalje
i njeni poslednji atomi se raspadaju,
i njeno Ništa se i dalje raspada...
Čudno je to...
Apokalipsa je odavno prošla..
Još onog trena kada je greška učinjena..
Ovo je samo pakao
A ulaznicu je rezervisala krvlju još onda kada je zgriješila.
Jahači su joj samo prokrčili put.
Ali, nije na nama da ih krivimo...
njima je to bila fusnota u ugovoru s Bogom.
A ona? Ona sama je dijelom svoja četiri jahača...

O noževima i ljudima

I uvjek novi nož,
a ledja ista.
Oštrica sve veća i veća
ljudi sve manji i manji...

Olovne suze

Svakog jutra, pri prvom otvoranju kapaka
zapitam se
Kakav će lanac na mene danas da bace? Sa čim to još mogu da me okuju?
Da me privežu za njihove tužne male, prazne živote
ostavljajući moj da me čeka sa druge strane rešetki...
Ali idu dani, i vremenom uspem da se oslobodim nekih lanaca
sad jedino šta bacaju na mene jesu olovne reči...
Ponekad promaše, i dobiju revolt, zakucavanje, slomljeni jezik.
Ali vrlo često pogode, i to pravo u srce..
I baš kao njihove teške, olovne reči, koje se gomilaju u ovoj korpi za otpatke u mojim grudima
niz moje trepavice teku olovne suze
kada pukne okov koji ih drži...
A uvek tu ima neki. Oni su ih stvorili; oni su ih učili da se stvaraju.
Oni su me pretvorili u čudovište, uprljano, uraslo
u svoja sopstvena čudovišta,
a i ta čudovišta imaju svoje okove...
Možda... ako isteram napolje dovoljno suza
možda one uspeju da ih polome...
Olovne suze,
za olovne okove.

Stranica iz dnevnika

I znaš... boli kad tako svijet misli da voliš druge više..
nisam ja sujetna, ali sve te slike, sva ta sranja
sve to što si mi prećutala...
to prijatelji ne rade.
A zar ja i ti nismo to? Ili se makar prozivamo time...
Ponekad se zapitam zašto se trudim na kraju...
Jer u očima svijeta ja sam samo tu da ti budem rame za plakanje, za istresanje,
onaj dnevnik kome saopštavaš ono što te muči,
a za lijepe slike? Tad su tu neki drugi ljudi..
I uvjek laži, uvjek izgovori...
Nisam izašla, nisam se javila, nisam više medju živima.. mora da je i to..
Uvjek neka poruka u poslednji momenat
tvoja karta za spas, ti si poslala, neko drugi je poslao
iako smo svi znali da ne mogu da dodjem
zbog drugih planova,
sa ljudima koji me žele u njihovim životima
i u najljepšim i u najtežim trenucima...

Tišina okolne buke

Mnogo volim da osluškujem. ... volim da slušam zanimljive ljude.
Volim da slušam njihove misli u onim trenicima kada zaborave da pričaju naglas, kada zaborave da pričaju to nekoj drugoj Duši osim svojoj. Volim da čitam one misli koje su veliki umetnici pisali, jer... svaki njihov lik je komadić oblaka na kojem lebdi njihov um, pogledan sa druge strane.
Volim da pozajmljujem njihove misli. Da ih mislim ponovo, možda na drugačiji način, ili ne...
Volim da shvatim nešto što oni možda nisu, da uhvatim neki komadić njih u knjizi, ili jednostavno da slušam njihove duše na papiru.
Fascinantno je to. Ta želja za slušanjem. Više... zavisnost. Da! Vremenom i u to preraste. Uzmeš malo, i onda želiš sve više, i više, i više...
Ili sam možda samo ja takva. Zaista nikada nisam imala granicu.
Obožavam početke iako znam koliko su bolni jer, nikad, nikad nisam umela da se zaustavim...
A zvuci, samo malo izoštrenije uvo i opasniji su od bilo koje droge.
Tako divni, tako drugačiji
otvaraju nove svetove.

Pismo Marchelu

Hvala ti.
Hvala ti što razumeš svako zrnce mog srca do poslednjeg jebenog ugla.
Hvala ti na grubim rečima rečenim sa toliko ljubavi i iskrenosti da teše.
Hvala ti što govoriš svaki dan kroz stihove ono što svi misle, ali se niko ne usudjuje da izgovori. Ili jednostavno ne ume...
Hvala ti na svim usadjenim vrlinama.
Hvala ti na pokazanim manama i na otvorenim očima.
Sada ću da preteram, žestoko, ali
hvala ti što si nikad nemani stariji brat
meni
i svoj ostaloj izgubljenoj deci koja su shvatila da Petar Pan ne postoji.
Volim te jebote.
Jer na ovom svetu ne postoji niko ko bolje razume, ko lepše priča
i ko više prašta od tebe.
Ko bolje uči kako da se borimo sa sobom i svetom u isto vreme,
a danas je to tako korisno znati.
Hvala ti što razumeš...

Crne rupe

Sve one slatke i gorke reči
koje bi možda nekada davno izazvale treptaj u meni, neku suzu,
Strah.
sada samo bude sećanje na to,
samo su tu da podsete u šta se svet pretvorio.
Ja ista.
Psihopata
neosetljivo djubre
nimalo drugačije od svih ostalih slojeva prljavštine
što gmiže ulicama,
kojima je isto da l' im u oči il' u dupe gledaš,
jer isto ćeš da vidiš..
Crne rupe.
Prazne ili pune govana
Smradova koji klimaju glavama
i prave se da slušaju o tvojim snovima
dok smišljaju kako da ti uzmu sve što imaš, da ti otmu te iste snove
o kojima im pričas,
Zar nije ovaj nama poznat Svet baš to?
Crna rupa koja proždire sve,
nekima posle,
nekima pre.
Uzimajući nam i ovo Sećanje
jedini kanap što nam je ostao
koji gramzivo vučemo
a nismo ni svesni koliko visimo preko ivice,
od kad je kanap počeo da puca...
A kad pukne...
tad ćemo zauvek da potonemo medju neljude
koji su odavno ostali bez duše, bez savesti
bez krvi i mesa
bez ikakve časti
bez snova...
A zauvek je jako dugo za puzanje po dnu sa ološem...
Za neživot...

Možemo li pripadamo sebi?

Zašto?
Tako jednostavno pitanje, a tolike komplikovane misli.
Svaka osoba ima svoj sopstveni odgovor na njega.
Jebote kuda ide ovaj svet.
Svuda etikete koje se pravi ološ da bi dokazao kako je bolji od drugog ološa.
Svuda pravila koja se pišu a potom se krše prvo od tih koji su ih pisali.
Čemu sve te etikete? Zar ljudi ne mogu da budu srećni sami sa sobom, i svojim umom? Ili makar svojim prijateljima ukoliko su skupili dovoljno četvorolistih detelina da nadju jednog. Makar tog jednog...
Zar dvoje ljudi ne može da bude zajedno i da uživa u svim trenucima, u svakoj iskri sreće koju dele, a  da ne daju sebi neka nova imena?
Zašto moraju da nas označe od početka? Zašto moramo negde da pripadamo? Možemo li pripadamo sebi, da smo naša jedina svojina?
Jer, na kraju... to je i jedino što nam ostaje, jedino što je stvarno naše, zar ne?