И опет јесен.
Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет - сам си, Николићу. И опет нека писма дуга, очајна писма - без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет јесен. А шта ако просвирам тај метак кроз ово чело невесело, а онда почне све испочетка: живот, страдања, па опет - чело. А шта ако нема заборава, ако је то само вјечна игра круга? А шта ако тамо испод трава боли ова иста људска туга?
Вито Николић
|
No comments:
Post a Comment