Primati

   Prljava gradska cesta. Sivi asfalt koji bi sigurno smrdio da neka decembarska kišurina počne da isparava, ali evo, mi tu decembarsku kišurinu još nismo dočekali. Makar ne ovog decembra.
   Pripremali smo se da krenemo nazad. Da sam mogla ostala bih sigurno tu nauštrb latinskog, ali pamet u glavu djevojko, pismeni se ne izbjegavaju, a petica se neće išvaruckati sama. A pritom ni on izgleda ne bi mogao da ostane, pa ti je nekako lakše. Sasula sam niz grlo pola šolje već hladne kafe, ostavila cigaretu na pola na pepljari, i izletjela iz udobnog kafea s rukom pod njegovu ruku i s obrazom na njegovoj usni.
   Jedva odmakli na sivom asfaltu ubuđale gradske ulice, kad tamo... Situacija koja pobuđuje svaku zlobu koja postoji u toliko subjektivnom čovjeku, i hipokritičnost koja bi trebala biti zakonom kažnjiva. Da mi se univerzum podrugivao namjerno ne bi sklopio četiri čovjeka među kojima više prašti više negativnog elektriciteta na istom kvadratnom metru.
   I pozdravismo se, i izljubismo se, i prostrujasmo, i nastavismo dalje u pravilnim parovima.