Malena narukvica na ruci koju imam od rođenja. Svi smo slušali priče za laku noć o njoj od kako smo bili sposobni da slušamo. Tajmer.
Bila sam u kafeu s osobom za koju sam, svjesno i prisilno, htjela da prišijem titulu. Ali tajmeri nam nisu bili isti. Voljela sam tu osobu više od sebe same, ali nam tajmeri nisu bili isti. Njemu je već neko vrijeme bio na nuli, moj je tog dana bio na sudnjem danu svojih brojeva, ali je i dalje bio ispred. Gledala sam ga u oči, nervozno pocupkujući nogom. Nadajući se da niko neće naići, da ćemo dočekati tih deset nula zajedno, sami.
Poslednji sat je tekao mučno. Nagon za povraćanjem je vaskrsavao u meni svakih nekoliko trenutaka. Ovo je taj dan, ovo je ta tačka kad više nikad neće biti isto.
Deset minuta. Niko još ne ulazi. A treba li još uopšte i da uđe. To ništa ne znači. To još ništa ne znači. Srodne duše ne kasne na spontane sastanke, pak oduvjek dogovorene.
Sedam minuta. Polako ulazim u kritičnu drugu polovinu. Još malo tamo. Još pola polovine puta. I tako u beskraj. Ili sam ja makar željela da nikad ne stignem. Nije Zenon bio lud.
Pet. Već je kritično. Već paničim. Možda stvarno ne dođe. Možda sam izazvala moju subinu da se naknadno koriguje.
Četiri. Nema. Niko nema. Još samo malo. Još samo malo dobrih vibracija, dobrih kritičnih vibracije iz mog čitavog bića.
Tri. Tri. Tri. Tri. Možda spava. Možda spava sa očima iznad svakog zla.
Dva. Dva. D V A. Šta ako. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. Šta ako stvarno. Začepi. Ćuti. Biće kako bude. Možda živi i doći će posle ovog sna. Shvatila sam da ga nisam ni pogledala prethodnih pet minuta iako zapravo blejim u njega. Zarobljena sam u sopstvenoj lobanji. Ostajem tu. Ne mogu da ga pogledam. Moram da ga pogledam. Moram sad, ovog trena. Da ga pogledam. U oči. Moram. Volim te zaboga volim te. Ističe mi ovaj beskonačni minut. Volim te, više od sebe same te volim, od očiju svojih, od ruku svojih, od prstiju, od pluća.
Oči mi epileptično kidaju i prekopavaju prostoriju na komade.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Bila sam u kafeu s osobom za koju sam, svjesno i prisilno, htjela da prišijem titulu. Ali tajmeri nam nisu bili isti. Voljela sam tu osobu više od sebe same, ali nam tajmeri nisu bili isti. Njemu je već neko vrijeme bio na nuli, moj je tog dana bio na sudnjem danu svojih brojeva, ali je i dalje bio ispred. Gledala sam ga u oči, nervozno pocupkujući nogom. Nadajući se da niko neće naići, da ćemo dočekati tih deset nula zajedno, sami.
Poslednji sat je tekao mučno. Nagon za povraćanjem je vaskrsavao u meni svakih nekoliko trenutaka. Ovo je taj dan, ovo je ta tačka kad više nikad neće biti isto.
Deset minuta. Niko još ne ulazi. A treba li još uopšte i da uđe. To ništa ne znači. To još ništa ne znači. Srodne duše ne kasne na spontane sastanke, pak oduvjek dogovorene.
Sedam minuta. Polako ulazim u kritičnu drugu polovinu. Još malo tamo. Još pola polovine puta. I tako u beskraj. Ili sam ja makar željela da nikad ne stignem. Nije Zenon bio lud.
Pet. Već je kritično. Već paničim. Možda stvarno ne dođe. Možda sam izazvala moju subinu da se naknadno koriguje.
Četiri. Nema. Niko nema. Još samo malo. Još samo malo dobrih vibracija, dobrih kritičnih vibracije iz mog čitavog bića.
Tri. Tri. Tri. Tri. Možda spava. Možda spava sa očima iznad svakog zla.
Dva. Dva. D V A. Šta ako. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. Šta ako stvarno. Začepi. Ćuti. Biće kako bude. Možda živi i doći će posle ovog sna. Shvatila sam da ga nisam ni pogledala prethodnih pet minuta iako zapravo blejim u njega. Zarobljena sam u sopstvenoj lobanji. Ostajem tu. Ne mogu da ga pogledam. Moram da ga pogledam. Moram sad, ovog trena. Da ga pogledam. U oči. Moram. Volim te zaboga volim te. Ističe mi ovaj beskonačni minut. Volim te, više od sebe same te volim, od očiju svojih, od ruku svojih, od prstiju, od pluća.
Oči mi epileptično kidaju i prekopavaju prostoriju na komade.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan. Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
Jedan.
No comments:
Post a Comment