Sat poezije #1

И опет јесен. Опет тутње бескрајне кише по Никшићу, и опет старе црне слутње, и опет - сам си, Николићу. И опет нека  писма дуга, очајна писма - без адресе, а нигдје драге, нигдје друга, само та јесен. Опет јесен. А шта ако  просвирам тај метак кроз ово чело невесело, а онда почне све испочетка: живот, страдања, па опет - чело. А шта ако  нема заборава, ако је то само вјечна игра круга? А шта ако тамо испод трава боли ова иста људска туга? Вито Николић