Večeras ću poverovati čak i ako kažeš "Biće bolje". Večeras moram da verujem u bilo šta da bih preživela.

Uvek mora da postoji neko svetlo na kraju tunela da bi smo znali gdje je zapravo taj kraj,
Ali šta kada se tunel završava u mraku? Da se držimo za onu nadu koji vidimo na kraju? Koju nadu? Šta se dešava kada ne vidimo ništa za šta možemo da se držimo? Za šta da se to držimo u potpunom bezdanu?
Za prazne odjeke u crnoj tišini. Za odsjaje oka, za toplinu daha.
Za prst pred nosom. Jer to je jedino što imamo. Trenutak sada, i trenutak posle. I to je sve. Jedino stvarno imati. Tako je danas... Trenuci. Sada. Jedino oni.
Ali treba izdržati. Treba izdržati putovanje u ništa, u beskraj. Bez cilja. Tako užasno naporno. Previše za jednu slabašnu dušu poput moje. Kao da hiljade i hiljade oblaka radioaktivne prašine pada na um. Pritiska ga. Puknuće.
Upomoć.... Vrištim. Ne čujem se. Ne čuje me niko.
Gde da nadjem spas? Ne mogu ovako zauvek. Treba mi kanap. Očajno mi treba kanap za koji mogu da se držim da bih mogla da se opustim dok ovako šetam po ivici litice. Jer, ovo...? Ovo je pakleni marš.
Strah me je. Preznajam se od ogromnog napora koji ulažem da održim ravnotežu u mislima. Jer ako samo jedna prevagne na pogrešnu stranu, biće do sledećeg života. Litica zamara. Hodam čvrsto, pazeći na svaki korak, i to najviše i boli. Ali ona je tu. Proganja. Lomi svaku moju misao na pola i ubacuje otrov u njenu samu srž.
Očajno se hvatam za svaki konac na koji naidjem i ispustim ga čim shvatim koliko je tanak, koliko je slab za moj um.  I da može da pukne svakog trena i gurne me u provaliju. Bacam tamo svaku lažnu nadu da ona ne bi bacila mene. Jer, itekako je u stanju da uradi isto.
I trenuci su postali predugi i konačni. Šta se desilo sa njihovim beskonačnim treptajima...
Ne mogu. Pustite me da odmorim. Ne mogu više.