Ostalo je nešto i()za nas

Kestenove. Oči boje suvog lista. Mogla bih da utonem u njih i plivam dok me ne izbace na obalu, da ih molim da me puste da zaplivam ponovo. Slušala sam opijeno njihov žamor dok su mi pričale, topila se, ćutala, izgrađivala se ponovo, čisto da se ne izgubila potpuno u njima. Da bih mogla da im odgovorim s vremena na vrijeme iz neprostorne daljine. Jeste, opijajuće, da, tako bih ih opisala. Biti dijete, kako li je to? Zaboravila sam. Živjela u konstantom zaboravu dok me nisu podsjetile, dok se nisu poigravale sa mnom valjajući se goredoljelijevodesno, izbjegavajući, tražeći. A onda su zaplesale sa mnom. Dozvolila sam im da mi dozvole da se obmanem. Jer, niko i ništa nije u stanju da te obmane kao ti sebe samog. Ili možda, ponekad ako dozvoliš, nimalo namjerno (lažem, možda malo) ritam pogleda konačno datog. U njemu se ogleda toliko toga vidljivog samo na tren, prekratko da pogledaš, a dovoljno da vidiš, da želiš, možda i imaš, ali samo ako si svjestan uskorog nemanja. Okusim pogled, zaronim u njega na treptaj. I plačem, progutalo me ponovo izgladnjelo dijete u meni. Okusila sam ga. Oplovila. Bio je ukusa sazvježđa. Navukoh se na nebo, sasvim slučajno. Pamtiće me mislila sam, navukoše se i one na mene mislila sam. Jednom ogledana u očima zvijezda, bijah nepovratno razmažena. Zaboravih koliko sam malena pri njemu, zašto bi ono mene pamtilo. Bljesak osmijeha u očima na pomen imena rekoše mi, povjerovah im iako sam znala da me lažu. Oh, zabludo, koja li si u nizu? A po čemu će mene da pamte zabludo? Budi nježna, nježnija još malo....

Andreju.

Hvala ti, kišo.

 Crnilo neba presvučeno oblakom; nekom sumračastom rozom bojom oblaka, iako je četiri ujutru. Obasjano blicevima. Pozadinska buka groma u prolomu. Ritmično šaputanje mekog neba, diskretna a trajna pozadinska muzika primijećena tek u vriscima tišine. Ušuškalo me ovo nebo, voljelo me kao što me niko nikad nije volio, a voljela sam i ja njega. Drma me deja vu koji traje koliko i galop kapi kroz vazduh, sivo, mrko dnevno nebo sa teškim mirisom čekane jesenje kiše. Neki novembar. Decembar možda. Blic neviđenog crvenog kišobrana u magličastim bojama. Stalna struja nasumičnih euforičnih talasa topline guta me od prstiju ka plućima. Ako zatvorim oči mogu da udahnem onaj mokri gusti vazduh. Povremeno me trgne grom iz ove lucidne obuzetosti poznojesenjim sivilom nedogađanja. Prisjećam se svega a nemam čega da se sjetim. Čujem njenu bezvremenost kako šuška, miluje mi kapke. U sledećem životu biću kiša..

I said maybeee, youre gonna be the one that saveeess mee.mp3

Naslonila sam pogled na tebe, i zagrlila tvoje rame mojim. Glavu sam ti uklopila u vrat. Umjesto ugriza, pogledi su nam ćutali sreću tog usko podijeljenog sata. Iako ti nikad nisam to rekla ozbiljno, ti isijavaš sigurnost da znaš koliko te volim. A u pogledu mogu da ti namirišem sebe. Baršun tvog glasa me preklapao bluz rokom i bacao u četvrtu dimenziju jednosmjerne svijesti. Stiskam tvoj dlan. Ništa nismo rekli, a rekli smo sve. Čvrsti dodir obrgljenih zapetljanih ruku ne može da se preraste. Prevazišli smo sve i prije nego što smo počeli, a ni do poljupca nećemo stići. Tvoja pojava me hrani, a ja postajem sve teži zavisnik o njoj. Što te više imam, to me manje izgara želja za istim.

Suvišno mi je da ti posvećujem bilo šta za šta imam dokaz, već sam ti posvetila toliko pogleda...

500 sati ljeta

 Dan navučen na lanac, zavezan čvorom. Neke male radosti koje mi prekrivaju oči dlanovima, dok čujem eho sopstvenog smijeha kako se prolama iz njih. Dlanovi su im obojani slikama doline, sunca na kosi čiji se zraci prolamaju u krugovima pred sumračastom pozadinom neba. Poneko mijenjanje perspektive. Vreli podnevni dječiji poljupci sa povremenim zumom na odjekujuće osmijehe malenih bijelih pločica. Pogodi ko je? Ne vidim te... Ključajuća sreća u glasovima prelivanim u daljinu koja podrhtava. Toplota. Golicam ih trepavicama pa povremeno rašire prste, a između uveličanih treptaja u usporenom snimku, truli miris realnosti galopira do mene propraćen lelujavim slikama koje kasne nekoliko sekundi. Proguta me taj miris dimnim čeljustima, obmota se oko mene gušeći me, stežući sirovim mesom koje se raspada toliko da mu otpadaju čitavi komadi, i gube se u crnilu slike koja se obavila oko nas. Ubrzani otkcaji na misao. Epileptični ritam ramova crnobijele rolne. Bljeskovi beonjače. Prelama me na pola. I povlači na dno. Film se preklapa sa krajeva. Ostaje samo okrugla rupa na sredini ekrana koji čeka da bude progutana. Fin.
Osjetim zrake sunca među sklopljenim prstima pred očima...

Jer sve što ljubimo stvorili smo sami

Dragi,
Tražim te prstima po praznom, napipavam hladnoću. Fali mi tvoja toplina koju nisam grlila, i tvoj glas koji nikad nisam čula.
Jer, šta je tišina bez odsustvo muzike . . .
Dragi, moram da te stvorim, Dragi.. Treba mi malo muzike u ovom tihom životu. Da pređemo univerzume, i vremena, da ih progutamo toplinom tvoga zagrljaja. Da mi kažeš ono za šta više nećeš imati priliku. Požuri, prije nego nestaneš i ostaviš mene, jedno usamljeno čudovište kome treba neko koga može da voli. Požuri, progutaj me osmijehom poslednji put, pa da mogu mirno da se udavim u sebi samoj.
Pomozi mi da te stvorim i uništim u istom trenu.

Staring at the ceiling in the dark, same old empty feeling in your heart

Dan je roba bez garancije, nema popravke ni vraćanja.

To što sam provela vikend kući govori o mom neuspjelom socijalnom životu kao humanoidne podjedinice.

Praznine me gutaju, sve crnji mrakovi uspavljuju. Probudila sam se jutros sa osjećajem beskrajne usamljenosti. Doručkovala sam, popila kafu, i nizala sat za satom. Prepuštala se truloj kolotečini dana da bih se posle žalila na nju. Strašno je koliko se žalimo na prazninu, a ništa ne radimo da spriječimo da postanemo ljušture. Pored mjerenja pritiska, vida, i provjeravanja grla, treba uvesti i mjerenje stepena raspadanja na sistematskom. Možda bi se tako spriječila neizbježna invazija zombija. 

Češkaju me neke misli po glavi, kojima za sada uspješno bježim. Iskreno, čudi me da sastavljam ovako stabilne rečenice. Ovo više liči na izvještaj Preživjelog apokalipse, nego na izliv jedne svakodnevne mene u obliku dana u kojem živim.

Sve one varke, one sitne promjene ne pomažu više. Došao je red na nešto krupno. Samo je još ostalo da vidim šta. Da počnem od svakodnevnog društva gomila i gomila ljudi pored kojih sam i dalje sama? 

Da se zavole najviše; Oni što se znaju najmanje.

"Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

...

И чим си је видео
Одувек си је волео
И унапред оплакивао растанак
Који се збио
Пре него што си је срео
Јер постоји само један град
И само једна жена
И један једини дан
И једна песма над песмама
И једна једина реч
И један град у коме си је чуо
И једна уста која су је изговорила
А по свему како су је изговорила
Знао си да је изговарају први пут
И да можеш мирно склопити очи
Јер си већ умро и већ васкрснуо
И поновило се оно што никад није било."

                                                               
                                                      М. Бећковић

Zarez koji je htio da postane tačka, i tačka koja je sanjala da joj se pridruže još dvije...

-Mihailo, pa šta sam ja tebi?
-Pa nisi mi ništa, a nisi ni svesna koliko toga možeš da budeš...

Ponekad, zatvorenih očiju vidim
mali stan pod kišnim londonskim nebom, pun mirisa dva jesenja života isprepletana u njemu. 
Čujem šuškanje zgužvanih čaršava. Ispod jastuka su snovi koje ćemo sanjati zajedno.
Iz nekog čoška dopire melanholija bluza, dok su naše nade sklupčane tik pored nas, na dohvat trepavice. Ispod široke košulje koža s buni ledenom dodiru, ali ga uprkos tome dočekuje s ogromnim uzbudjenjem. Lice ti krasi samo osmeh, Ne znam da l' se to smeškaš ovom trenutku ili mom budalastom snu koji ga je stvorio. Gledamo filmove jedno drugom u očima, ubrzani snimak svega što smo prošli i svega što nas čega. Ćutimo jedno drugome, i ponekad razmijenimo po koji uzdah.
Volim taj pogled, tu sreću koja sija u njemu, tu ljubav kojom me gledaš. Ne sjećam se da si me pitao smiješ li da te ovoliko volim. Šapućeš mi. Dodirom. Pogledom. Bluzerskom promuklošću.
Zagrljajima lomimo kazaljke da zavaramo vrijeme da ne postoji. Uspješno. Jer, vječnost nas prožima do poslednjeg atoma...
Dva oka, hiljadu iluzija. Tišina zavarana pisanjem...

Po jedno čekanje svakom.

Ćutali smo jedni drugima u oči
i u njima prepoznavali slike zajedničke budućnosti
od koje nas je razdvajao samo blijedi pramen vremena.
Mirisali smo zimu koja je isparavala iz nas,
grlili se pogledima punim odsjaja snova
koje smo ispleli te godine
i čekali ih da nam dodju tiho, i sjajno.


Srećan je onaj čovjek koji ima šta da čeka.