Sanjala sam da te dočekujem raširenih ruku u jedan neodoljiv zagrljaj koji se nastavlja u ples. I tako plešemo i ti me nosiš. I ja te volim bestidno. I naslanjaš glavu preko mojih leđa i ja te ljubim u obraz. I srećna sam jer polažem pravo na takve zagrljaje.
Kad mi je bilo najgore zamišljala sam kako te srijećem za istim šankom na istoj stolici, pravim dramsku pauzu dok te gledam. Onda te zagrlim i zaplačem. I onda odem, jer sam dobila zagrljaj.
Mislim da mi moja podsvijest vrišti u lice. A ja je sve bolje čujem što te više sanjam. Mislim da sam se toliko dugo ubjeđivala da nisam zaljubljena u tebe da sam povjerovala u to i sama. A čak ne nosim ni neku vrstu odgovornosti za ove postupke. Natjerao si me da se stidim toga i da ćutim o tome. Kao da mi nikad nije bilo dozvoljeno da pričam o svojoj zaljubljenosti. Kao da je to moj grijeh od kojeg moram da apstiniram ako želim da koegzistiram sa tobom. Mada možda bih se samo i zanijela. Ovako makar znam da nisam naduvala emociju. Imam ogromnu potrebu da ponovo odem kod psihologa. Kao da zaostajem za sobom otkako sam prestala. Moram nekome da pričam o tebi, a sa svima drugima mi je zabranjeno. Ili sam možda previše ponosna.
Kad mi je bilo najgore zamišljala sam kako te srijećem za istim šankom na istoj stolici, pravim dramsku pauzu dok te gledam. Onda te zagrlim i zaplačem. I onda odem, jer sam dobila zagrljaj.
Mislim da mi moja podsvijest vrišti u lice. A ja je sve bolje čujem što te više sanjam. Mislim da sam se toliko dugo ubjeđivala da nisam zaljubljena u tebe da sam povjerovala u to i sama. A čak ne nosim ni neku vrstu odgovornosti za ove postupke. Natjerao si me da se stidim toga i da ćutim o tome. Kao da mi nikad nije bilo dozvoljeno da pričam o svojoj zaljubljenosti. Kao da je to moj grijeh od kojeg moram da apstiniram ako želim da koegzistiram sa tobom. Mada možda bih se samo i zanijela. Ovako makar znam da nisam naduvala emociju. Imam ogromnu potrebu da ponovo odem kod psihologa. Kao da zaostajem za sobom otkako sam prestala. Moram nekome da pričam o tebi, a sa svima drugima mi je zabranjeno. Ili sam možda previše ponosna.
Imam osjećaj da ni za deset godina ne bih stigla da te upoznam, čak i da me hraniš sobom na kašičicu jednom dnevno. Ali kao što neko jednom reče Nekoga voliš iako ga ne znaš, nekoga znaš do srži ali nikad ne zavoliš. Taj neko je nastavio da priča o daljinama i blizinama, i ja nisam znala kako tu da te svrstam. Jer koliko god dalek ti meni bio, ja i dalje osjećam kao da si iz moje krvi isplivao. Kao da su me od tvoga bedra isjekli. Kao da vidim budućnost jer nemoguće da je to to. Ili bi sve ovo samo moglo da stane u jednu tužnu, nedramatičnu i mnogo manje teatralnu rečenicu - ja sam tebi daleka, ti meni blizak. Nekako ne mogu da povjerujem u to. Mislim da ipak vidim budućnost.
No comments:
Post a Comment