26. feb

Ne odlučuješ ti o normalnosti mog ponašanja, možeš da pričaš il da ne pričaš sa mnom. Rekla mi je da zapisujem sve što me peče i probada pa evo mene kako to i činim. Čemu ovo, Mihailo
? Boli li te moja duša dok ovo izgovaraš?

Ostavila sam predivan portret Sonje na papiru danas. Olovkom pisana riječ mami više nego kucan tekst. Vraća te nazad, vuče da je namirišeš i dodirneš.

Mislila sam da sam te izgubila danas. Kao da je neko drugi progovarao iz tebe. To jest, iz tvojih poruka, što nadam se, objašnjava uopšte mogućnost tvojih rečenica. U prethodnih par dana se osjećam ružnom oko tebe. Neprijatno, s nepotrebnošću da budem tu. Grlim te uglavnom da bih sakrila lice ispod tvojih ključnih kostiju, ne zbog samog zagrljaja.

Čini mi se skoro kako osjećam dlačice dok rastu. Kao da ih čujem, napipavam. Velike vatre koje niču preko lica, u čoškovima usana. Osjećam kožu kako mi se ljušti, fleke kako niču. Vidim sebe kako je gulim, i kako se rađam nova ispod nje.

Dvadesetprvi

Gledala me oštro prodornim danas-plavim očima. Jedan pogled, samo jedno glatko sučeljenje zenica i već imam čitavo poglavlje u glavi. Za narušavanjem tišine nema potrebe.

Ti si bila moje sve. A šta sam sad? Sad si.. drugar. 

Kaže trebalo je da shvatiš da ti se inatim. Poznaješ me toliko. Kaže najbolniji i vjerovatno najbolji poljubac ikad. Ima nekog slatkastog otrova romantike u boli. Još jedan oktobar. A treba da budem samo zahvalna i ništa više. Prijeko potrebno podsjećanje na zakorele rđave lance kojima smo vezani, na sav haos i sve katastrofe koje bi pratile njhovo kidanje. Na enormnost tih haosa i katastrofa u odnosu na ovo što sad nazivamo njihovim imenom. Na ovo što se usuđujemo da nazivamo trpeljivošću, dok je uistinu privilegija, i užitak. Na ovo što je čista, nezagađena, duboka emocija, i psihotična ljubav.

"That time you confused a lesson for a soulmate." reče jednom San Hempton. Strašno zar ne. Zastane srce na tren, zar ne. Meni makar zastane. Sama pomisao me čini nervoznom, fobična crna pomisao. The biggest of them all. The Dillemma.

9. feb

Šest mjeseci, i dva dana. Svakog dana, za tih šest mjeseci i dva dana, ja sam te voljela više, i mrzjela više. I na današnji dan, moja mržnja je vjerovatno dostigla vrhunac, ali ljubav, nažalost, ni približno. Pored svih trzanja, cimanja, vuče za kosu, dušu i nos, mislim da je nemoguće mrzjeti te više no što te ja danas mrzim. Posle svakog slamanja srce, posle svakog napada i udara panike. Posle svakog tvog preispitivanja i preispitivanje tebe zbog istog. Posle svake namjerne i slučajne uvrede. Posle svakodnevnih manipulacija. Posle svega toga i mnogo ostalog, ja te danas strastveno, dubinski, najiskrenije prezirem. Šteta što te ne volim samo toliko. Šteta što ne mogu da te ostavim tek tako. 

Nema par dana, shvatila sam da mogu bez tebe. Da mogu, ne bih nestala, mogla bih. Ali čemu to onda? Vječite dileme oko toga mogu li ili ne mogu, oko toga kako bih mogla, i koliko. Na samo jedan dan, sat čak, da mi je da zaboravim da postojiš pa da me podsjete kasnije. Dileme oko toga je li vrijedno ili nije, a uvjek je dovoljna samo jedna noć da kristalno jasno vjerujem da jeste. Samo jedna noć. I šta se onda desi? Pretpostavljam da se bojim da ti proživljavaš slične dileme svaki dan, pa mi nije dovoljna najiskrenija izjava ljubavi da me drži duže od šest sati. Ako je to istina kako odustaješ od mene tako često i tako lako? Kako smiješ onda da od mene tražiš da ne odustajem? Kad bi neko samo mogao da me spasi iz ovoga. Kad bih nekako mogla manje, manje da volim, pa da me i nije toliko briga. Pa da mi bude lakše. Mrzim te. 

O Anđeliji ili Boris Davidovič

   Treba mi cigareta. Par koraka do terase po crnilu i hladnoći, i tuce uzastopnih dimova duvana u plućima. Očajnički mi treba cigareta, samo jedna, i ništa više. Jedna cigareta da mi izliječi dušu, pa zar tražim premnogo pobogu...
   Ugazila me. Kaže ona stvarno ne zna kako te je ta đevojka ulovila. Pa vidite Gospođo, ne znam ni ja, i upravo tu nastaje ovaj problem, tu nastaju svi problemi: kad se ja zapitam. Pa nemojte baš tu so Gospođe, zar ne vidite otvorenu ranu, prelom, komplikuje se, krvari, šiklja na sve strane. Pa dje nađoste baš tu...
A svjesna sam ja toga vidite, ali me nekako pola ubjeđuje u suprotno, pola me podržava, kao Vi recimo. Dobro ocijeniti sebe samoga je zajebana stvar, ispravite me ako griješim. No evo, ispravljaju me stalno, samo ste Vi na mojoj strani, Vi i čitava Vaša porodica, samo Vi dijelite moja uvjerenja. Ili možda ja dijelim Vaša, više vjerovatno. Kad se zapitam kako sam ga ulovila.
  Pa vidite, možda jer sam imala čime, a to nisu samo ženski intimni djelovi, Gospođo. Pička Vam materina Gospođo. Majku Vam jebem,

 A kako bi mi sad legla ona cigareta...

Dječaku iz vode

   Andrej. Samo mi je upalo u oči, dok sam letimično letjela preko lista. Andrej. Kao da me neko urekao ovoga trena. Andrej. Kao da me neko ukopao. Andrej. A vjerovatno sam se sama ukopala.

Izvini Andrej, izvini. Sve je vodilo njemu nekako. I dok sam mislila da si ti, bio je on. Izvini Andrej. Jer mogli smo toliko da imamo, mogli smo toliko da budemo. A onda si ti otišao. Istina, znala sam da ideš, morao si da ideš, ali sad dok smo iskreni, nadala sam da ćeš ostati. Mada, ti nekako nikad nisi ni bio tu. Čudno. Gosn, odlučila sam da Vam štitim privatnost i ne oslovljavam Vas prezimenom, mada više jer želim da Vas držim za sebe nego što mene neko čita pa bi bili ugroženi. Andrej, izvini Andrej, ali on je moja gospođa Vineti.

  Mada, ni njega nema. Nema ga da vidi sad, ovog trena, koliko ga volim. Zauzet je onim svojim kurvama. Mada, u njegovu odbranu (što ga ne opravdava u mojim očima) kurva nije sazdana od krvi i mesa, već od lakiranog drveta, i šest nerđajućih žica.

  Znaš, pitao me jednom da plešemo. Nisam htjela, bila sam obeshrabrena rečenicom -Tango znam perfektno. A znam i valcer. -Koji? Kako koji? Bečki. Ali postoji i Engleski zaboga, to bih mu sada odgovorila. 

  Neizlečivo sam zaljubljena u njega Andrej, a još beskrajnije ga volim. Treperim pod njim svaki put. Fale mi samo dvije stvari: prva je da sam daleko ispod njega intelektualno iako on to neće da prizna, a drugu neću spominjati.

  Ali, kako je sjajan osjećaj voljeti ga, neopisivo je, zaista jeste, ali evo usudiću se da pokušam. U poslednje vrijeme mi se čini da mi fali muzika da bih bila zaljubljena kao prije doduše, pa ti evo pišem sa slušalicama u ušima. Vezani smo čeličnim lancima, i to više boli nego sve ostalo, jako često. On mi je i drug, i drugarica, i rođeni, i bližnji, i dragi, i na kraju a opet prije svega, radost. Neobično je to: sve mi je. To ne treba da ide tako, no dobro. Evo opet se pomalo gubim. Ne znam šta više da ti kažem Andrej, nedostaješ mi. Sad je bilo već godinu dana da se ja osvrćem na tvoje ime. Svrati ponekad. 

Jedan miris jedno sjećanje

Odavno se nismo vidjele. Uželjela sam joj se, priznajem. Nisam je prepoznala odmah, iako je ona zapravo ostala ista. Nisam odmah ni shvatila da je tu. Kakva noć. Senzualna, provokativna, mazna noć. Ošamutila me opojnom aromom avgusta. Zapamtila je kakvu je najviše volim i došla mi je tako tačno kad je trebalo. Tačno da me podsjeti kad mogu da je imam. E pa, hvala joj. Velika joj hvala.

Pola godine nove godine

Malene crne kuglice. Glava mi je brod po najstrašnijoj buri, a malene crne kuglice se kotrljaju po mojim slepoočnicama. I tako svaki put kad je se sjetim.

Moja psihička propasti, potpuni kolapsu, i moje psihičko uzdizanje. Moja najveća i najbitnija prekretnice. Hvala ti za ovu ličnost koju si mi ostavio, zadovoljna sam. I da ostarim pored tebe, i da puknemo za nedjelju dana, hvala ti za ovu ličnost. Njome sam opremljena za život, i to ne bilo kakav život. Za sjajan život, filma vrijedan život.

Sama sam kriva, pokrenuh crne kuglice taman kad sam sve ostale umirila bambusom i kutijom plavog el-ema. 

Imam ja još dosta posla sa ovom ličnošću, ali eto. Makar imam odakle da počnem, i to već sa dva koraka prednosti. 

"Ne daj se pasjim sinovima i bori se, Borise Davidoviču, nećeš valjda pokleknuti pred pasjim sinovima!" - D. Kiš

Moja lična tragedija

Zaboravila sam da pišem! Ili se tako makar činilo juče. Zaboravila sam. Nagomilavala sam riječi samo u smisleni red, oduzela sam im svaku ljepotu, život. Strašno. Ne mogu to da prihvatim. 

O ćirilice, moja ćirilice... I tebe sam zapostavila. Pisala sam sporije no obično, morala da razmišljam o svakom slovu. Šta mi se dešava pobogu...

Profesorka, zaboravila sam da pišem. Nemojte da mislite da je zbog tog jednog eseja tačno da sam zastranila. Nemojte. Vi ste krivi, uostalom. Tema je bila užasna. Nisam mogla ni na silu da nadjem inspiraciju, što od straha, što, eto, Vašom krivicom. 

Ali molim Vas profesorka, nemojte sad da pomislite da ste ipak bili u pravu.