Ostaće daleko za mnom ovi puti,

Nestaće i ove suze kad i druge,

Ja ću nove želje u svom srcu čuti,

Kao nove laste. U večeri duge,

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada,

I s cveća se diže svila, kao kose,

moja nova ljubav rodiće se tada

Kao novi listak i nova kap rose.

I kraj druge žene ja ću da se nadam,

I da svoje srce rasipam i gubim:

I opet misleći da prvi put stradam,

I prvi put želim, i prvi put ljubim.

Jovan Dučić, Ekstaza

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,

obično tako,

jedne slučajne zore

svom nekom dalekom suncu

zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,

osumnjičen sam za nežnost

i proglašen sam krivim

što ljubav ne gasim mržnjama,

već novom, većom ljubavlju

I život ne gasim smrtima,

već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,

nego: kako ne umreti

posle svih umiranja.

Miroslav Antić, Beskrajna pesma, 3.