Vrane još nisu došle

Ubistvo s predumišljajem. Beznačajne. Potpuno beznačajno je sve što si ikad izgovorio. Ne postoji. Ubijeno. Mrtvo. Kao što ne postojim ni ja. Obožavam te, kaže. Ne želim da se ljutiš na mene, obožavam te; ali drugačije je. Govori, zna da reže, da amputira. Izgleda krivo: spuštenih kapaka. Mrtvo izgleda. Drugačije je. Drugačije je. Svaki tren svako sjećanje, beznačajno je sada. Ne postoji sada, lažno je. Dimi cigareta, ona ista prokleta, samo nova cigareta.
Dva mjeseca. Dva mjeseca živjela sam. Proživjela. Najbolja dva mjeseca života. Samo što to nije laž sad kada ja to kažem. Nestali su. Sagoreni su.
Amputirana mi je duša, odgrižena, a od šoka ja to još ni ne osjećam. Peče malo rana, peče rez, ali rupa još nije počela da izjeda. Da truli iznutra. Još nije ispunjena crvima i smrdljivim raspadnutim mesom. Još vrane nisu došle.
Ne dam. Neću. Ne mogu.
Budim se.
Ne mogu.
Probudiću se.
Upomoć...
Kad je ovo stiglo da se desi?
Gdje je meni dimni signal?!?

Upomoć. Vrištim, a ne čujem se. Bez glasa vrištim. U jecajima. Stomak mi propada u samog sebe, vakumira se u grabežu za dah. Implodiram. Nisam znala. Nisam znala koliko... koliko je loše, Koliko će da bude loše. Loše je. Jako je loše.
Sati dani godine. Vjekovi. Koliko može da traje?