17.10.

Imam neki grumen na duši, a imenovat ga ne znam pa me zajebao, znate. Zajebao, jer nemam predstave kako da joj pomognem. Stara je to duša, znate. Krhka. Ona koja voli da se prepušta, upada, upliće se kao klupko u sličnu joj dušu. Ostarala je od napora tolikog. Postala je meka, milozvučna. Postala je dodir donje usne, i pohotni zvuk trube; to je postala. Ostarala je sama sebe od želje za drugim vremenom. Dobila je to joj vrijeme, ali ne i srž mu, suštinu njegovu, znate. Melanholična je to duša. Izmučena. Ta duša je starica od duše, koja izgleda vrhunski za svoje godine. Ona sa ogromnim šeširima, srebrnim loknama, i dugim suknjama i sakoima. Ona koja je iskusila ljubav, okusila život. Proživjela, znate. Mogla je još, ali eto, jebiga. Odradila je to najbolje kako je mogla da ne zažali. To je jako važno, znate: ne žaliti. Žal je otrovna boljka.
Istanjila se. Istanjila se premnogo.
Hartija. Viski. Čet Bejker.