Remember

Dignity

1. The moment you realize that the person you cared for has nothing intellectually or spiritually to offer you, but a headache.

2. The moment you realize God had greater plans for you that don’t involve crying at night or sad Pinterest quotes.

3. The moment you stop comparing yourself to others because it undermines your worth, education and your parent’s wisdom.

4. The moment you live your dreams, not because of what it will prove or get you, but because that is all you want to do. People’s opinions don’t matter.

5. The moment you realize that no one is your enemy, except yourself.

6. The moment you realize that you can have everything you want in life. However, it takes timing, the right heart, the right actions, the right passion and a willingness to risk it all. If it is not yours, it is because you really didn’t want it, need it or God prevented it.

7. The moment you realize the ghost of your ancestors stood between you and the person you loved. They really don't want you mucking up the family line with someone that acts anything less than honorable.

8. The moment you realize that happiness was never about getting a person. They are only a helpmate towards achieving your life mission.

9. The moment you believe that love is not about losing or winning. It is just a few moments in time, followed by an eternity of situations to grow from.

10. The moment you realize that you were always the right person. Only ignorant people walk away from greatness. ―Shannon L. Alder

3. maj '15.

I kako pisati bez poletnog žara? Kuc, kuc, kuc. Mileta Jakšić kaže: "Ne kopkaj silom perom po srcu, nema li cveta, nije mu vreme." Ja kažem - ne može! Mora da je tuda nekud. Mora da je uvjek na dohvat prsta. Ajde, poteci, poteci... Mora li uvjek muka da me snađe da bih mogla da pišem? Znači li to da sam osuđena na život melanholika i pesimiste bez ljubavi, istinske sreće, i samim tim i svijetle budućnosti, sve to ako želim da pišem? Nisam od onih kreativnih, da napišem novog Potera, ili novu Karenjinu (ne govorim ovo iz bilo kakve gordosti), ili  bilo što tome slično. Priče nisu moj štof. Moje riječi su bezvremene. Bezvremene, u kom smislu, pa u onom u kojem nisu paralizovane okvirima radnji koje podrazumijevaju i određeno vrijeme. I prostor, zaboravila sam prostor.
Mogu da vam dam lik, duh, atsmoferu, grad, sobu, ali ne mogu da vam dam radnju. Ne mogu da vam dam složenu radnju. Uostalom, ne mogu da napišem ni novog Revizora. Drame na papiru organski prezirem, jer one nisu ni stvarane za papir, već za daske.

Samo jedan pogled na nju odavao je sliku duboko nezadovoljne žene. Jedne od onih koje su promašile neku od poenti u životu. Desilo bi se ponekad da izgleda malo mlađe, svježije, ali to nikad nije dugo trajalo. Uvjek je imala nešto da prigovori, i uvjek je imala veliku naboranu grudvu kože između obrva. Djelovala je toliko duboko usječena da bi je samo dobro gimnastika, možda, mogla ispraviti. 
Svi smo trpjeli teret te gomile kože svaki dan, i vjerujte, nije bilo lako.

P.S. Dobila sam danas, u slučaju da se zapitam u junu.

But saying it won't chang a thing, oh no, and they'll realize that it won't change a thing

     Za početak, danas je mome ocu i majci 18 godina zabavljanja. Ja sam se nedugo posle 25. aprila
1997. dogodila slučajno, iz tjelesne ljubavi. Obećava. Biće nešto od mene.

     Košmar. Panika, suze. Budim se i grabim telefon da ga provjerim. Zvoni. Halo? Zašto tako hladno? -Jesi li dobro? Suza, i još jedna, i još jedna. I jecaj. I tako satima. I tako čitav dan. 

16. april '15.

1.

Odlučila sam sinoć da ću od sad čvrsto da vjerujem u horoskop. Ne u onaj njegov dio proricanja sudbine, već u dio o proricanju ličnosti. Negdje sam pročitala nešto otprilike ovako: kako je horoskop ništa drugo do čitanje zvjezdanih mapa o koje se reflektuju naši životi. Mada je to bilo sročeno mnogo ljepše, i dovoljno uvjerljivo za sve nas zvjezdane agnostike. Možemo to nazvati početkom, davnom prvom kaplju vjere u mojoj glavi.
Sve ostale su se prošle noći slile u litrima. Čitala sam i prepoznavala sebe. Onda još čitala i otkrivala sebe u tome što sam prepoznala. Onda sam dalje pronašla svoje odnose sa ljudima, svoju vezu sa draganom, sve je tu bilo crno na bijelo u jednostraničnim rubrikama o mom znaku i podznaku.


2.

Sa sprata se čuje nazalno prigušeno pjevušenje moje majke praćenom starim Čolićevim pjesmama iz njegovog zlatnog doba, dok u pozadini usisivač ljubopitljivo milo pjevulji kovitlajući vazduh u sebe.


3.

Tražim od svakog dana pred spavanje da mi obeća da će biti dobar, bez gluposti i mangupisanja. Što bi Vitomir rekao: Dane, đubre jedno, ne sviće se tako, gubi se natrag pa pristojno svani! Očekujem ponekad previše. Evo danas Te molim javno i zvanično. Molim te.

P.S. Miki, srećan rodjendan! Pa dabogda ti Inter sve poosvajao.

P.P.S. KAKVO no buses popodne.

Riot van 2

Opet iste bolesti, opet iste olovne ruke koje stežu oko grkljana. Ista blijeda koža i ispijeno lice. Isti ugljeni otekli podlivi ispod očiju, otistnuti stopom časa od crnog vina, utopljeni i ugušeni u svojim kesama.
Stara Dream a little dream of me sušti na tv-u.
Ponovo ta stara mrznuljiva iscrpljenost, duševna ispijenost, i praznina. Ponovo jedan ti, onaj isti ti, i one iste zime koje stvoriš i doneseš.
Ostavi se toga. Ostavi se, okani. Okončaj moje aprilske patnje. Već četiri godine, sigurna sam, proljeće mi ništa dobro nije donijelo. Samo je uzimalo, i slamalo, i uništavalo. Možda i ranije također tako, ne sjećam se najbolje.
Ponovo inspiracija, koja sluti lošem, gorem, najgorem.
Donesi mi ljeto, porani ako treba, voli, ljubi me, donesi mi pozni avgust i miris klasja. Sav period spokoja koji mu slijedi, u tom trenu pričinjen kao bezmjerno dugačak, beskrajan reklo bi se.
Bespomoć. Opet ta bespomoć, i ta nesreća kojom me nonšalantno šamaraš po nosu i oku. Oslobodi me ovog jadnog, blijedog sfernog proljeća.

Bilješka:
prije godinu dana okvirno u ovo doba: http://thelaughterneverdied.blogspot.com/2014_04_01_archive.html

Zabolim samu sebe kad se sjetim. Zabolim i moju dušu pa se uzajamno tješimo.

Uvjek ove ciklične, konturno predvidljive godine.
Dokle?

P.S.
Moram da se pohvalim: završila sam planirano za jednu ciklama sveščicu u koju sam prepisivala najdražu poeziju. Ostalo mi je još samo da je spontano ispunim do kraja svim najboljim pjesmama koje mi dođu pod oko, da ih držim blizu.
Beskrajno sam ponosna na ovo.

Molitva

Uđi u moje oči
pre nego što ih sklopim
da te pod trepavicama čuvam.

Matija Bećković

03.april'14. "Svaka nam čast"

TE KERO RADOSTI

" A Mihailo, šta sam ja tebi? "

Једна од мојих највећих жали је што сам те именовала. Што те не задржах за себе само. Из којег си ти свемира. Шта је корак даље са тобом? Гдје идемо то ми, а радости? Шта нам је још остало у ове двије године. Можда и годину, не кажем, али ипак треба оставит све то иза себе да би се живјело како доликује. Како желимо да живимо.
Дакле, хајде да размотримо све опције. О овоме ће се једном морати причати наглас.

Сад овдје читам себе саму, и схватам да сам се, да ме је неко, нешто, осудило на тебе, много прије но што сам ја тога била свјесна и у примјесама. Проклела. Прије читавих годину ипо. Коме би пало на памет да ћу дочекати да себи поставим то апсолутно исто питање.

Staroj ljubavi

otprilike 9. mart

Posle toliko vremena u tvojoj pojavi i dalje nalazim spokoj. I dalje pamtim tvoj miris, i meku blago hrapavu boju tvog glasa. Jednom je, bješe li Charlene, ili Halema, možda i Carol, ali sigurno ne Diane, pitala Četa: Oh Chet, how do you stop loving someone? You don't. Rekao je istinu, you don't. Osim ako ne zamrziš, što je zapravo iznutra prevrnuta ljubav.


18. mart

Htjela sam da ti pričam još ranije, ali evo, pohvatah se sa sobom tek danas. Tu je i dalje. Još nije došlo do toga da treba da boli, i da se grade zidovi od svih budućih. Na kraju, (kao i napočetku) izgleda mi nemoguće da ga odagnam iz svog života, kao da nemam tu opciju. Kao da sebi ne mogu da kažem Voljno! Nema. Ne postoji. Nema mrdanja, ne da, i to mi vjerovatno i odgovara. 
Izvini, ovo je samo moje ispunjavanje starog, naboranog, ali očigledno i dalje živog poriva da ti kažem sve, Jeseni moja.

У Београду изумиру џивџани

Сви су мексички бизони помрли. А мислило се да ће тло вјечно подрхтавати под снагом копита њихових. Мислило се да ће се о њиховим џиновским тијелима вјековима ломити снажни вјетрови. За тебе се то мислило није. Рекли су да ће тебе први јак вјетар скренути на другу страну, далеко од мене и путева мојих, да ћу остати у пустињи сам и тебе жедан. Ниједан ми те вјетар однио није. Гаврилов метак убио је четри највећа царства. А мислило се да он неће ни опалити. У животе своје су се главешине заклињале да тај метак зли "конквистадори“ неће ни осјетити, да ће рана брзо да зацијели, да су бесмртне непобједиве империје! За нас се то мислило није. Рекли су да ћеш ме без оклевања упуцати, да ми живот жалити нећеш и да ћеш смрт моју као твоју побједу славити! Плачним си очима у мене гледала кроз нишан, али обарач ниси повукла. Тунел лежи под водама Ламанша још од прије мог и твог рођења и спаја два неспојива свијета. Мени нису вјеровали да ћу урадити исто. Нису ми вјеровали да ћу од нити паукове мреже, коју си ми са далеких обала слала, исплести од сваког моста чвршћи коноп и по њему неустрашиво ходати према теби. Рекли су да ћеш ме гурнути у дубоку плаву воду и смијући се гледати мене, несрећног дављеника. Ти си ме на половини пута за руку ухватила и спасла ме пада у вјечито ропство морских богова. У Београду изумиру џивџани... Гладни и промрзли по плочницима падају чувари најстаријих тајни овога града. Распјевани стражари се разбјежаше под тихом хајком издајничке руље. А мислио се да је њихов блуз у парку пјесма бескрајна. За тебе и твоју пјесму нису тако мислили. Рекли су да ћеш брзо заћутати, да ће се пјесма претворити у несносно грактање, да ћу од тебе само о патњи слушати, елегије ће се ређати, а ја ћу пући од јада, кљуном ћеш ти моје име на надгробну плочу уклесати! Ти си ми најљепшу пјесму испјевала. Из тамнице гледам у правцу твога неба. Гледам и бринем се да ли те је сакрило од јаких вјетрова, смртоносних метака, дубоких плавих вода, јата птица које иду ка сјеверу, тужних пјесама и тужнијих мисли... Тако загледан у одраз твог лица на пространом плаветнилу, питам се: Када ћемо ми нестати? Док у Београду нестају џивџани...

Ђорђије Ђ. драги колега.