У Београду изумиру џивџани

Сви су мексички бизони помрли. А мислило се да ће тло вјечно подрхтавати под снагом копита њихових. Мислило се да ће се о њиховим џиновским тијелима вјековима ломити снажни вјетрови. За тебе се то мислило није. Рекли су да ће тебе први јак вјетар скренути на другу страну, далеко од мене и путева мојих, да ћу остати у пустињи сам и тебе жедан. Ниједан ми те вјетар однио није. Гаврилов метак убио је четри највећа царства. А мислило се да он неће ни опалити. У животе своје су се главешине заклињале да тај метак зли "конквистадори“ неће ни осјетити, да ће рана брзо да зацијели, да су бесмртне непобједиве империје! За нас се то мислило није. Рекли су да ћеш ме без оклевања упуцати, да ми живот жалити нећеш и да ћеш смрт моју као твоју побједу славити! Плачним си очима у мене гледала кроз нишан, али обарач ниси повукла. Тунел лежи под водама Ламанша још од прије мог и твог рођења и спаја два неспојива свијета. Мени нису вјеровали да ћу урадити исто. Нису ми вјеровали да ћу од нити паукове мреже, коју си ми са далеких обала слала, исплести од сваког моста чвршћи коноп и по њему неустрашиво ходати према теби. Рекли су да ћеш ме гурнути у дубоку плаву воду и смијући се гледати мене, несрећног дављеника. Ти си ме на половини пута за руку ухватила и спасла ме пада у вјечито ропство морских богова. У Београду изумиру џивџани... Гладни и промрзли по плочницима падају чувари најстаријих тајни овога града. Распјевани стражари се разбјежаше под тихом хајком издајничке руље. А мислио се да је њихов блуз у парку пјесма бескрајна. За тебе и твоју пјесму нису тако мислили. Рекли су да ћеш брзо заћутати, да ће се пјесма претворити у несносно грактање, да ћу од тебе само о патњи слушати, елегије ће се ређати, а ја ћу пући од јада, кљуном ћеш ти моје име на надгробну плочу уклесати! Ти си ми најљепшу пјесму испјевала. Из тамнице гледам у правцу твога неба. Гледам и бринем се да ли те је сакрило од јаких вјетрова, смртоносних метака, дубоких плавих вода, јата птица које иду ка сјеверу, тужних пјесама и тужнијих мисли... Тако загледан у одраз твог лица на пространом плаветнилу, питам се: Када ћемо ми нестати? Док у Београду нестају џивџани...

Ђорђије Ђ. драги колега.