НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА
И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”… А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп’о расу? Ал’ не! Не видим од тога ни сена; По твом лицу радост се разлива... И свршено је! Ти си сада жена- Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео. И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! Па пођи с Богом! Још ти могу рећи: Да Бог да сунце среће да ти сија! Све што год почнеш свршила у срећи! Са твоје среће бићу срећан и ја. И сваког дана ја ћу да се молим Кад звоно верне у цркву позива... Ја нисам знао да те тако волим. Проста ти била моја љубав жива! Чуј, Боже, молбу моје душе јадне: Сва патња што си пис’о њој, ко жени, Нек’ мимоиђе њу, и нек падне На онај део што је писан мени! Услиши ову молитву, о Боже! И душа ће ми мирно да почива; И шапутаће вечно, док год може: Проста ти била моја љубав жива! И онда када дође оно доба У ком ће земља тело да ми скрива, Чућеш и опет са дна мога гроба: "Проста ти била моја љубав жива!” |
No comments:
Post a Comment