Stranica iz dnevnika

Gospode bože, kad bi samo neko mogao meni da pomogne. Jebem ti novembar. Otrovni mjesec škorpije. Velika joj žaoka, a moja duša premala. Svima treba neka pomoć, svi se raspadaju svima je teško. A teško je i meni mater vam jebem, a đe ste svi vi onda?! Nema vas, ne. Kako mi se vrišti. Kako mi neko treba. Mater ti jebem, izdajniče! Mater ti jebem. Sad si našao da me izdaš, pička li ti materina. A vazda sam tu za tebe. Sve si mi na svijet, većinu vremena. I tebi, đevojko. Nisi bila tu mjesec dana, i sad si našla da me prisvajaš, kad ti ponovo odgovaram. E pa jebiga. Ti si uvjek zauzeta, a ti debela, ti idi da učiš jebote. Ti mali, stisni zube, izbori se. Tebi, blijeda, tebi ne znam što da kažem. Nesposobna si. Ja ne mogu više. Ja imam malo više problema od tvoje nesposobnosti da riješiš svoje nepostojeće ljubavne razmirice. Imam. Imam mnogo većih.
Umire mi majka. Stomak mi se prevrće. Ne mogu da jedem već dvije nedjelje. Na njega ne mogu da se oslonim jer je odlučio da se zajebava sad kad mi najviše treba. A stvarno sam mislila da će bit tu, sad makar da će bit tu. Vi svi serete oko sitnica, pička vam materina. Je li vas sramota? Kako vas nije sramota. Može li neko mene da sasluša, jer ja stvarno ne tražim mnogo. Može li neko da se ponudi da me sluša, iako ne plačem svaki dan, treba mi to. Iako ja neću ništa reći, može li neko molim vas da me sasluša. Može li neko da me ne izda jednom u životu. Da li će se to ikad desit, hoće li? Spade knjiga na dva slova, Jeseni moja. A sad i ti imaš svojih problema, novih problema. Nadam se da ti ulice Beograda nisu pretijesne. A ne bi me začudilo iskreno...
Koji je vama đavo ljudi, pa da li ste vi normalni? Što se vama dešava pobogu. Kakva me ovo bolesna tjeskoba spopada. Što to čekam da se desi. Ko će meni muke rukom da odnese. Kad ću jednom u životu da se ne razočaram u ljude.
Samo knjige čitat treba, jebeš ti ovaj svijet.