I šta reći a ne reći isto? Na kraju se sve svede na isti zmajev rep. Jurimo za svojim domovinama samo da bi ponovo pronašli ono što smo nekad bili sposobni da osjećamo, pa bile te domovine: zgrade, klupe, mostovi, gradovi, države, mačke, ptice, pjesme, priče ili ljudi. Ljudi otupe. Odustanu enzimi, odustanu sinapse. Šta jednom sirotom čovjeku onda preostane? On se tu i ne pita puno. A postoji li veći dar od toga.. Ako zaplačeš i kad vjetar dune ti si srećan čovjek. Beskrajno srećan, beskonačno bogat.
Ja upravo ovdje i sada pišem javnu molbu univerzumu da se zaljubim. I onda da me on tako dobro izvrti i prevesla da patim. Da patim puno. I ne pobogu, nisam mazohista, nisam nikako mazohista, zar ne vidite poentu. A kad se dobro ispatim, može da se vrati, ali tek kad progutam tu gorku pilulu, taj najbožanstveniji zalogaj patnje. Kad se nauživam u njoj i pustim je da me ispuni cijelu.
I onda da se zaljubim opet. U njega. U nekog novog. I opet. I opet i opet i opet i opet. I tako dok ne izdahnem.
Mi smo zaista blagoslovena bića. Mi smo popili šamarčinu po sred uveta od Boga, mi smo pojeli jabuku, i evo nas. Evo nas. Teatralno. Veličanstveno. Genijalno. Emotivno. Tu smo.
Univerzume, dušo moja, daj budi dobar. Apsolutno ti prepuštam svaku odluku, ali dozvoli mi da osjećam, dozvoli mi sve da osjećam, i više nego što sam tražila, i neka zažalim zbog toga, i onda mi lupi još veći šamar, udari me još više, jače. Daj mi sve. Prodri kroz mene, rastavi mi svaki atom i sastavi ga opet, ali budi tu. Dozvoli mi da osjećam.
Ja upravo ovdje i sada pišem javnu molbu univerzumu da se zaljubim. I onda da me on tako dobro izvrti i prevesla da patim. Da patim puno. I ne pobogu, nisam mazohista, nisam nikako mazohista, zar ne vidite poentu. A kad se dobro ispatim, može da se vrati, ali tek kad progutam tu gorku pilulu, taj najbožanstveniji zalogaj patnje. Kad se nauživam u njoj i pustim je da me ispuni cijelu.
I onda da se zaljubim opet. U njega. U nekog novog. I opet. I opet i opet i opet i opet. I tako dok ne izdahnem.
Mi smo zaista blagoslovena bića. Mi smo popili šamarčinu po sred uveta od Boga, mi smo pojeli jabuku, i evo nas. Evo nas. Teatralno. Veličanstveno. Genijalno. Emotivno. Tu smo.
Univerzume, dušo moja, daj budi dobar. Apsolutno ti prepuštam svaku odluku, ali dozvoli mi da osjećam, dozvoli mi sve da osjećam, i više nego što sam tražila, i neka zažalim zbog toga, i onda mi lupi još veći šamar, udari me još više, jače. Daj mi sve. Prodri kroz mene, rastavi mi svaki atom i sastavi ga opet, ali budi tu. Dozvoli mi da osjećam.
No comments:
Post a Comment